Topola

ни блаженство. Старији су стоици држали. да између мудрада и будале, између врлога и рђавога човека нема прелаза. Или човек мора потпуно господарнти врлином, па тиме и срећом, или се лишити потпуно њих. За савршеног мудраца нису задовољство. здравље, богаство, част s слава ншкаква блага. нитн су болест, телеснн бол, сиромаштво никакво зло. Све су то ствари које њега остављају равнодупшог (adiaphora). Између тих аджјафора постоје додуше жпак, разлике у вредностн. Све оно штв одговара пржродном нагону самоодржања, као здравлв, снага. добро памћење. лако схватање. све су то стварп које имају »преимућство« (proegmena); а све што се томе нагону протжви. као на пр. бод, болест, душевна тупост, ствари су које треба пзбегавати п које су без »преимућства« (apoproegmena). Шта и колико од тих ствари има да допадне нама, не зависи од нас, и зато оне не представљају ншсалша добра ни зла. Правим добрнма постају тек употребом, коју мудрац од њих чннн, ж тако ово разликовање не мења ни вајмање конзеквентну строгост стоичке науке о врлинп. Сано живот којн одговара уму, п који je удраво стога у сагласности са правом човечијон природом, одговара захтевима врлине. А њен нас посед ослобађа потпуно од страсти, чини независним од судбине п значи за сваког најсавршеннје блаженство. Према томе су стоиди захтев, који je поставио Сок рат за потпуном аутономијом и аутаркијом моралне свести, извели строго, н заснивајућп га на метафизици дали му чврсту подлогу. Заокругљеност њенога система и строгост њених прописа учшшли су да je та философија, нашла гфистуда у Риму! и она je преко ЦицераиСенеке ноћно утицала на философију новога доба. Трагови стмгчког мишљења налазе се јасно код Декарта, Спинозе, а нарочито у Кан то в о ј етици. Али трајни утицај стоичке етике не потиче само од строгости њеног моралног захтева. Треба узети у обзир и други један важан моменат. који до сад није довољно запажен и оцењен. Стоичка етика, као и Епикурова. има пре свега чист индивидуалистнчЕи карактер. Она има појединцу да покаже пут. којим he довести до власти ум, како ће савладати страсти да би доспео до унутрашње слободе, до независности од судбине, до врлине и до блаженства. Али, како смо већ напред видели. индивпдуализам води неком врстом природном неминовношћу ун ивер зал нз му и космопо л ити зму. А тај су црелаз стоици извели потпуно јасно. Ум je дат свнма људима на исти начии. Ко га, дакле, у себи доведе до власти. тај живи са свима осталим

181