Topola

умним бићима у природној заједници. Тај постаје грађанином једне велиасе државе, која обухвата цео свет па и саме богове. Из ове идеје о Јединству људскога рода и о светском грађанству извелж ćy стоицн нов морални захтев опште човечности. који нам налаже да у свакоме ближњему ценимо човечанство, и да у свему. што га сналази, узмемо разумног учешћа. да га помажемо 'када je у невољи, да љубазно с њим општимо. али и да уједно у себи будимо смисао за сваку врсту тананпјег образовања духа и ерца. Нова нстражнвања дошла су до резултата, да је нарочито стонт; Панеције из Рода (око 180 —110 пре Хр.) врло живо речју и писмом бранио овај нови захтев. Панецнје се иного бавио у Риму. и ту се кретао у отменом п образованом друштву, којим je био окружен млађи С ц ипио. Ту je вероватно прстао п израз за ту нову моралну дужност. »Humanitas«, човечност. хуманост. хо je ново име које од сада обухвата све етичке тежње које иду за племеннтијом човечношћу, благошћу п наклоношћу, и за срдачнн.м саучешћем*). Томе je друштву прнпадао и песшж Те р е нд, писан шаљивих позорншних комада. те ннје проста случајност, што често наведену исповест хуманости: »Човек сам, и нпшта човечно није ми етрано« (honio sum, hiunani nil a me alieuum putoj налазЖМО у-једној од његових комедпја**). Из овога захтева нпчу многе нове дужностн за међусобно опхођење, зато je појмљиво, што je Пане цп ј е саставио нарочиту књигу о дужностима, чију садржину. као п ток мисди, познајемо из Цицерове слободне\обраде***). Тако је наука о дужностима, коју на пр. Аристотел није још бпо обрадно. постала неопходно потребним саставком научне етике. из које внше не може ншчезнути. Како je моћно утпцао на ново доба захтев хуманости. којн je поставио Пане ци ј е а даље развило његово друштво у Риму. види се већ из тога, што je Xе рд е р сматрао развитак хуманостн за смисао историје, што je Вилхе лмф онXум бо л т предузео да оснује филбсрфију хуманости. н што се у најновије време Ви лх ел м Ву н т понова вратио на' Xе рд еро в у мнсао и покушао да je утврдн на темељу пснхологнје народа. Стоици нису само нроширпли п развили даље захтеве. које je Со кр а т иоставпо, за аутономнју и аутаркију моралне свестн.

Keitzenstein, »Werden und Wesen der Humanität im Altertum«. 1907. **) He au ton. Timommenos. V. 77.

***) Cicero, »De officis« (0 лужностима) y трп кн>иге. Шта y њпма ирипада Паиецпју издвојно је ирижљиво Шмекел (Schmekel, Philosophie der mittleren Stoa). 1892. S. 29—46.

182