Topola

него су далж и нове. драгодене жодстреке за размишљање о моралнпм питањпма. који се ж данас још осећају. Ту спада нарочжто идеја о светском грађанству и мисао хзшавосш soja. ie дз. поникла. Зато су~ж учења и списн стоика, којн су до нас дожрли, и"далас још особжто жогоднж да морално поуче ж окрепе оне, којж жуде за тим*). Основна je дрта стоичке етжке владавина ума над афектима. У идеалу мудраца, којп су стоидд" тако 'радо' ииисдваАР, ЈААа-Ш ова владавнна до остварења. ж тако je врлнна ж божанство савршено. До те се внсчше могу уздићж само њжх врло мадо. Огромна већина људп oceha се неспособном да сопственом сжагом .спасава себе. Зато већжна тражж надземаљску помоћ, и тако се у целоч јелннско-римском свету јавља дубока тежња за реигиозним 1 окрепљењем и спокојством. Али пошто je вера у олжмжжске богове бжла поколебана, почелп су људж жржбегавалж туђим божанствима, нарочнто нсточњачкжм. Почелж су се молжти егжпатскжм божанствжма Серапису и Изжсу, фрижшпкој богородицн Кжбелж а жарочжто персиском Митрасу. Многж су од њжх веровали и обожавалж тајанственог јеврејског Бога, којж нжје био представљен нжкаквим лжковима. Појавнли су се многи жророци, врачарж ж чаробнжцж, који су лако налазжли следбенжке. Философија je морала често да водж рачуна о тој религжозној потреби. Стонцж нису джралж у народну веру, него су покушавалж да наслеђене мите алегоржски жротумаче, ж да на тај начжн народна жредања унесу у свој фжлософскж сжстем. Од тог метода чине онда уиотребу ијеврејско-александриски мжслжоци. чжјж je најзначајнжјж жредставник Фжло жз Алексаждржје (20 пре Хр. —50 по Хр.). Фжло je жобожан Јеврејиж, који се верно ,

Од представнпка старпје и средње стое данас су допрлп само оцломдн илн туђе прераде. Учења старпјих стоика, нарочпто Хризппова, налазе се ланае-нотпуно сакупљена и прегледДо уређена у делу Ханса фон Арнпма (3 књ. 1908) »Stoaorum veterum fragmenta«. Етичкп се фрагментп налазе у трећој књизи. Средњу стоу, чпји су главнп представннцп Панеције п Позидонпје, познајемо пз Цицеровог списа о дужностима п из љегових дела, која су до нас допрла само фрагментарпо, о државп (de republica) ц о законима (de legibus). Међутпм су дела стоика пз доба. тшмскпх царева дсшрда до нас у целости, ц управо су она данас најважнпја. Ту треба прво поменути Сенеку, учитеља цара Нерона. на чпју je заповест 65. пре Хр. одузео сам себи жпвот. Од љегових сппса треба пстаћи нарлчпто 124 иисма моралне садржпне. Даље, сппсе о гњеву, о благости, о доброчинству, утешнп сппс посвећен његовој мајци Хелвпји, о ерећноме животу, о душевном спокојству. Врло су пзразити такође списп Епиктетовп, које Je пздао његов учетшк Аријан, п »самопосматрања« цара Марка Аурелија, крупиеаног отоика.

183