Topola

придржава Мојсжјевжх закона, који je дубоко проникао грчку философију и којж стоји нарочито под утицајем Платона ж стоика. У многобројним списима. који се махом ослањају на пет М о јс ијевжх књжга, трудж се да докаже, да јеврејска вера садржи највжше и најчистије учење о Богу ж моралу. А ово се опет потпуно слаже са правом фжлософжјом. коју уче Платон н стожци. Фило je очжстжо појам Бога од свих антропоморфних примеса, која су му придата у .бжблжји. и сматра Бога за највнше бжће. које je савршен у себн и сам себи иотпуно довољан. Он je одвојен од света. па га ипак свега жспуњл г је. ЈБудски дух неће битн нжкада у стаљу да потпуно провжкне његову особену дрироду. Приликом стварања света служи се Бог свстским умом. који je у њему алж који му није идентичан, »Логосом«. који се налази у среджни жзмеђу њега и света спајајућж оба. Ф ж л о назжва понекад логосом ж првенда божжјег илж »другога Бога«, пржпжсујућж му још задатак, да застужа смртни род у његовжм стрепњама жред вечнжм Богом. Хришћанска je теологжја дуго времена стајала жод утжцајем тог Ф ж л о в о г учеља. Црквенж га одж врло често наводе, ж само тој околностж жмамо да захвалпмо bito су се његова дела до нас сачувала. Ф и л о je важан жо развжтак етжке тжме. што он поред световне етике. коју жзлаже по стожчкжм пржнджппма. жоставља човеку јопг један вишж задатак. Ако хоће дулlа да стекне жотжуно блаженство. онда не само што се мора одстранитж од чулности. не само што мора савладатп страсти, него и жрекорачжтж границе мишљења. Она мора да гледа да умакне самој себи. да у екстазж изађе из себе. како би се сједжнила с Богом у некој врстж ентузијазма. и како бж остала потпуно у њему. У том мжстичком ж теолошком правцу у етжцж следовали су Фж л у но в ж плато н и ц и. за чжјег најглавнијег представнжка морамо да сматрамо П л о т ж н а (204 —269 по Хр.). Спжсе овог боког мжслжоца жздао je ж уредио веома бржлхљжво његов ученик Порфир и ј е. Плоти н о в о je мншљење теоло шк о г а жравца. За њега je божанство праједно, жз кога потиче васцелп свет. Он не верује као Ф ж л о да je свет постао једним творачким актом воље. Нажротив. то се праједно нлн божанство. које није нжшта желело нжти тражжло, жросуло у своме обнљу, и ово ‘je његово обжље потом створжло оно друго (V. 2,1). Тако je прво из праједнога произишао ду х и жде је, жз којжх je онда постала ду ша, а тек жз ње м а те р ж ја, која je најдаља од праједнога и не учествује v пвавоме бжЋу. те према томе нема удела нн у

184