Topola

доброме. За П л о.т н н а je материја оно што не постоји, зло. Зато je морални задатак душе у томе, да се сконцентрише на себе свом снагом. да савлада материју и чулност, .па да се понова сједини са праједним. са божанством, из којега je произишла. Пл о ти н je веровао, да je често сам доживео таква стања, што једном овако опвсује: »Често сам се пута будио и долазио к себи из евојега тела и тада сам се налазио изван свега осталог, али у самоме себн. Гледао сам пзванредну лепоту, уверен да сам се л.атио бољега дела. да сам остварио најбољи живот и да сам постао један са божанством. да у њему сигурно почивам и да сам се високо уздигао над свим што се може зампслити.« (IY, 8.1.) Мн сно већ раније упознали П л о т н н а као оснивача философске м ис т н к е. Сад виднмо да он сматра у исто време сједињеље 'с Богом за највишп морални задатак. Али je Плотин.ло развитак етике још због тога важан, што свом сшгином наглашује, да нису поступци по себи добри, већ да су »м и ш љ е њ а која и саме поступке чине добрим« (I, 5. 10). »Грађанске« врлине, које ру Пла то н и стоици означили за темељне, кардиналне врлине. мудрост, храброст. умереност (Sophrosyne) и правичност имају по П л о т и н у ту вредност, што доприносе учвршћењу владавине ума над афектима. Али су-оне само срества и путеви ка највшпем смеру и највишем циљу, ка дефинитивном сједињењу душе са праизвором свега бића. са божанством. Плохин.је последњи велики мислилад кога je дао стари век. и ми, дакле, можемо с њнм да закључимо свој приказ античке етике. па да пређемо на резимирање њенога значаја по развитак размишљања о моралним питањима. Обично се сматра 'за карактеристично обележје античког учења о моралу правац који водн нндивндуалном б лаж е н ств у. Према грчкој речи за бдаженство (eudaimonia) иазива се и овај правац у етиди еудајмонизам. Übo сл тврђење може примнти као тачно, и ако не потпуно оно, бар уопште, али се мора рећи, да тиме још није никар;о довољно одењена вредност античке етиже. Много je важнија сама чињеница да je већина моралжста у старо доба сматрала владавину ума над афектима за највагкнији моралнн захтев. Ова интелектуалистичка црта античке етике садржи врло важну истину, да je ра зм ишља ње о моралнии проблемима неопходан предуслов за етички наиредак. Али ми можемо још много више и значајније да научимо од етичких мислилаца старога доба. Још je Со кр а т огласио за захтев аутономи ј у и аутар ки ј у моралне свести. и тиме стварно створио

185