Topola

187

на моралном учењу Старога Завета. Јеврејска се етика разликује од грчке философске етике својим строго теолошким карактером. Моралнл су закони исто онако као и многобројни прописи о чистотн. о жртвама и празнпцнма, заповести божије, које je наметауо своме одабраном народу, заповести, које он тражи да буду строго испуњене, и за чије прекорачење прети тешким казнама. Па ипак се морал и побожност не састоје нипошто само у спољашњој послушности. Бог напротив тражн у нутр ашњу оданост љеговој вољд. Најважнија његова заповест гдаси:, »Морате ми битп свети. јер сам ja свет, ваш Господ.« (3 Мојсије, 19, 2.) »Морате мж бпти царство свештеника, народ свети.« (2 Мојсије, 19, 6.) Пет Мојспјевпх књнга, које јеврејска теологија ишзива кратко »Тора« т. ј. наука, садрже церемонијалне и моралне законе, а све се уједно непрестано назива целином, којој се не сме ништа додати, ни од које се не сме ништа откинути. У »тори« се налазе такозване »десет заповести« и два схватања која се не слажу потпуно; хришћанством. које je ове заповестн примило, постале су оне општнм моралним коделсом човечанства. (2 Мојс. 20, I—l71 —17 и 5 Мојс. б. 6 —18). Велики Израиљеви пророци. међу којима се нарочпто истичј г Амо с, Исаи ја, Мих а. Јере м и ја, Језекињ и такозвани Дев теро- Иса и ја, нису придавали толику важност закону обреда, већ су наглашавали, да je битно, да, чак, једино черодавно испуњавање мовални х захтева. Тако на пр. пророк Миха наглашује. како жртве немају никакву моралну вредност: ■>Налази ли нешто Бог уживања у хиљадама овнова, у мпријадама река уља? Треба ли ja нешто да жртвујем свога првенца ради свота локајања. плод својега тела да прннесем на жртву ради свог живота? 0 човече, Бог ти je рекао шта je добро н не тражи ништа друго од тебе, него да будевг ттраведан, да осведочаваш љубав и да идеш у смерности пред својим Богом.« (Миха 6, 7 и 8.) Још оштрије напада поет Деутеро -Ис аи ј а *), који на његово место захтева љубавна дела према ближњему. се од онога који je у истини побожан захтева једино испуњавање м орални лужностн. особито je јасно исказано у петнаестом псалму. Тај исалм почнње питањем: »Господе, ко молге седетн у сеници твојој? ко може наставати на светој гори твојој?« Одговор гласи; »Ко ходи без мане. твори вравду. и говори истину из срца својега; ко не

*) Овим именом означавамо великог непознатог међу пророцима, којп je жпвео ;:а време перснског краља Кпра (6. нек npc Хр.); Hjei’oßö ty проповеци (Г.т. 40—66) спојен ■ у нашој библији са проповедима пророка Исапје (8. brk irpe Хр.).