Topola

опада језнком својим, не чини другоме зла, и не ружи ближњега својега: ко не гледа онога кога je Бог одбацио, него поштује опе који.се боје Господа. ко се куне блпжњему на не пориче; ко не даје сребра својега на добит. и не прима мита на правога. Ко овако ради, не ће посрнути до века.« У време после вавилонског прогонства проучавао се закон нарочихо ревносно под ушшвом Е з ре, п тнме je појам »Торе« битно прошнрен. Претпостављало се, да je М о јс и ј е примио од Бога још многа објашњења прописима, па их je усмено саопштио своме народу. Све те појединачне одредбе. чији je број временом непрестано растао, прикључиване су »Тори«, услед чега je њен обим стално постајао већи*). Она представља збир свега онога што je Бог објавио своме народу. Тиме je свакодневнп живот свакога човека најстрожије уређен. само што то побожног човека ни најмање не спутава нитн тишти, напротив весели га. што му се даје тако често прилика да испуњује божије заповести и на тај начин да му служи. Али je у то време, за које неки историци тврде. да je онда делу садржину побожности сачжњавало чисто спољашње испуњаваље обредних пропжса.. за све оне који су дубље гледали сачињавао мора.лнж закон најважнију садрживу Торе. То доказује п ова пркча из Талмуда. Једнога дана дође мудрацу Хилелу, који je жввео п учио у Палестини отприлике у Христово време. некп многобожад и рече му. да би прешао у јеврејску веру, ако би му Хилел могао објаснити главна учења ове религије док он буде стајао на једној нози. Укратко пре тога беше га одбпо другн неки књцжевшгк. коме се био обратио у нстоме смеру. Али му Хилел рече: »Што не жедиш себи не чини У овоме je дела Тора. све je остало ббјашТвење томе. Пди п учп«**}. То, што je била могућа у време постанка Хршпћанства таква концентрацпја верске науке код Јевреја на 'чисти морални закон. доказује најбоље. да Тора нпје шгкада пршшсивала највећу важност спољашњем исш т њавању закона. Актнвна љубав према људима, строга правда, заштпта нејаких. безусловна истинитостј то~"су захтеви, које сви истакнутнји учитељи морала међу Јеврејпма истичу као битно у јеврејској побожности. Међутнм јеврејска етика не напушта нвжада свој теолошки карактер. Моралшг су закони Божије заповестп. Као главне

*) Појам »торе« п и.сиу релпгпско-псторпску важност схватио je најдубље ii најјаснпје прпказао енглескп свештенпк Travers Herford у своме делу »Das pharisäische Judentum« (deutsche Übersetzung: von Kosalia Perles mit einer Einleitung von Felix Perles 1913). Crp. -48—92.

**) Вавилонски Талмуд, трактат Сабат, р. 31.

188