Topola

црту хршпћанске моралне науке налазнмо јасно изражену у К а н т о в о ј етицп. Нема сумње да je ово високо цењење самопрегоревања појачало у човечанству способност за подношење жрхава. ина тај начин било од великог васпитног утидаја. Па жпак ћемо морати доцније да испихамо, да ли самопрегоре“вање и жртва одиста сачињавају, суштину моралне обавезе. а нарочито да ли хај драговољно узети намет већ сам по себи има неку моралну вредност. без обзира на сврху, којој има да служ.и то одрнцање. ■У сасвнм другом смислу жрицала je наук а спас ењ а римске цркве на морални развитак. Црквени je отад Августин (354 —430 по Хр.) својом дубоком побожношћу, којој je нарочито дао моћног пзраза у својим »Исповестима«. дошао до уверења, да_ je човек. који je по прнроди својој грешан. потпуно неспособан 'да дође до спаса сопственом снагом. Спасење остаје увек драговољни дар божанс к е мил ост и. А пошто je Авг ус т и н еасвим одлучно засхупао и јединство, свехосх -и непогрешивост цркве, и непресхано учио. да појединац може доћп до спаса' једино у цркви и преко ње г хо се доцније развила наука. да je дрква једина у схању да дарује срества милости. Њени су свешхеници могли предавањем или одбијањем свехе хајне. нарочито причешћа, појединду зајемчпхи или ускратити спасење. Тако je за хришћанина посхало важније да осигура себи спасење испуњавањем верскнх обреда, него да тежн за Унухрашњом моралном чисхохом. II пошто je сада црква. као што je хо показао Xа јн рих фо н Ајк ен, у току средљега века негирањем свеха дошла до/ његовог завојевања, тиме шхсГ je била принуђена да с& определи према конкрехним односима у животу на пр. према браку, васпихању, иривредној хековини а нарочихо према свеховној држави, хо су морале црквене врховне власхи посхајахи управо сваким даном све св еховн иј е. Као реакдија на хо јавља се, већ .у хринаесхом и чехрнаесхом 'веку у крплу цркве потреба за инхензивном личном добождошћу. Просјачкн калуђерски ред (медиканаха) труди се да ту потребу задовољи строгпм покајањем и живохом посвећеним Богу. Из исте је жудње' произпшла и хришћанска мпсхпка једног Мајстер-Е кх ар т а једнога Суза п Јована Таулера, који су. свн уживљенем дубоко у себе хежили да се душевно сџоје са божанством. Из таквих je тежња онда у шеснаесхом веку поникла р е ф о рмаци ј а. која je један приличан део хришћанства оцепжо од Рима. II ро х е с'Тантизам се пре свега ослања на ауторитех цркве.

191