Topola

да he п ту наћи део прпроде, п то врло важан део. На тај сслачнн хоће да утврдл бжће човечпје, да се позлају способности којима та je прнрода обдаржла, ж које се онда ногу претпоставитж да су дате свлма људима. II тако поново ождвљује учење стоика о при- (, родној светлостп ума, која je дата свжма људит л која je лајпоуздалжјж жзвор лстжле. Ади се сада пде још даље. У дубжлама , људске душе лалазж се п прнродно право, које лма да важж за све људе, л које себи лржсваја вшпп ауторптет над свима позжтжвлжм правима ра-зличитих држава. За тжм се верује да he се лз епштег л.удског ума моћи~извести једна природна религија, којој неће бити потребне ни догме шг чуда. За тим се исто тако појављује нада, да ће се пз бића човечијег моћи установити и једна природна морална на у к а, која би пмала општу важност. На којп je начпн изражен овај нови дух у философској етици новога доба, жзложио je опшжрно, поред другпх, нарочжто Фржд рж х Јодд у свом фундаменталном делу »Исторжја Етжке« (2књжге,|ј 2. жздање, 1906 —1912). Улућујућж чжтаода ла то одлжчно делоУ жстакнућу овде само најважнжје дрте тога развоја. За фжлософску етжку новжјег времена могу се можда означптп као карактержстжчне ове струје; 1. Нарочжто се јасжо жспољава тежња за секуларжзацжј ом етике. Мжслжоцж се труде да докажу, да je морална обавеза потпуно незавжсна од сваке верске догме, ж да моралу нжје потребан тшкакав теолошкж доказ. 2. Дубокжм рашжлањавањем душевнпх жојава. које дожлвљујемо пржлжком моралног оцењжвања сопствених ж туђжх постулака, тражж се да се етлцж да псжхололпш ослов. 3. Пржлжком тжх покужlаја жспољује се све јаспије, да je за лзградњу етжчкжх’ лормж од лресудле важпости људскж жжвот у заједлждж. Тако поступло постаје потреба за соцжјол оinк ж м лспжтжвањем мораллог развжтка. 4. Поред овжх строго паучпжх тежња, постоје и другн важлж покуlпајж метафжзичког образложжвања морала, где се етжчкж поступак доводж у везу са космжчежм збжвањем ж сматра лослсдњжм цжљем светског поретка. У свжма правцнма мжшљења, које смо овде помелулж' утичу и идеје алтжчке етлке плодолосло п жмпулсжвпо. При том се најјаслжје жспољава утжцај Сок р атов, Платопов ж ,'стожка. Алж еу осжм њжх ла етжку ловжјега времена утпцалтг Ар жстотељ Епllк ур Жчдови платолжци. Покушаћемо да ова четжрл иравца жлуструјемо лавођењем лајважлжјжх жсторжских чињелжца.

193

Увод у философију