Topola

да ова формула може заиста датп сигурно мержло за оцену начела нашега делања. Овде морамо пре свега да отклонимо неспоразум којп je лако мог.уК. Пзрази »ирипцнп законодавства«, »општи закон«, могли би нас навестж на мисао, да К а н т хоће да докаже и изведе тачност свог моралног пржшцша из услова Вудскога живота у зајед ниц и. Али то бж бпло потпуно противно апржорном карактеру љегове етике. Напротжв, Кан т тражж да докаже, да се свака неморадна максжма утврђује као таква тиме, што одмах навтаје логичка протпвуречност чим покушамо да ту максиму уопштимо. Не можемој жорећж, да ту не иде без джјалектжчкжх довијања; ж баш зато то формулжсање моралжога закона не убеђује потпуно. Много je важнжје ж зжачајнжје друго формулжсање категорнчког жмператжва, које жма врло мало везе са првим. Ако ум даје •сам себж закоже. онда баж! самжм тжм добжја умжо бжће унутрашњу сIГШГст а л 'ffo ст, ужутрашњу вредност, која га бжтно разлжкује од осталжх стварп у свету. Предметж, које назжвамо стваржма, жмају за нас вредност само зато, жјто жх ужотребљујемо као ■с рес тв а за жаше цжљеве. Алж човек као умно бжће нжје ствар. већ лжч но ст ж као таква жма, своју особжту вредност. Зато не, смемо њега нжкада да сматрамо само среством за какав джљ, већ жорамо гледатж у љему жеку врсту рља самом себж, којж има посебну вредност. Према томе, из свестж сопственога ума. који je дат свакоме човеку, следује закључак: »Дела јт ак’6] д а ти човечанство, како у твојој особж тако ж у особж свакога другога, же служж никада с.амо као срество него увек уједно ж као ци љ. (IV, 277.) Овжм je захтевом увео Кажт у научну етику један жотжужо нов жојам. По том учењу, садржж свакж жоједжнж човек, као носжлац ждеје човечанства, као умно бжће, једну особпту унутрашњу вредиост~]Жлж- како то PC ажт лепо каже, особжто достојанство (IV, 282 f.)]. Доцнжје ћемо вждетж како жојам људскота дост ој анс тв а дела као особжто важан фактор вижхег моралжог развжтка, а задржавамо право да се том жржлжком јожт једном вратжмо на овај захтев којж je жрво жоставио Кажт. У појму достојажства кожцентрисано je такорећж Кан то в о ■енергжчно залагање за моралног закожа. Где je нажт воља одређена некжм ауторитетом, жлж стојж само жод дтицајем наклонрсти, ту влада хетерономиј а, т. ј. туђе законодавство. Међутим морално деламо само ожда, када једино и жскљу-

197