Topola

198

чиво следујемо моралном закону, који je у нама самима и који нам je дат умом. Кант je тврдо уверен, да je хетефономпја воље извор свина неправим моралним прпнципима (1Л Г , 289). То објашњава п неумољиву строгост његових моралних захтева, строгост коју су често са прекором називалп претераним ригоризмом. Али Кант конзеквентно није у стању другојачнје да мисли. Све што се а priori мо.же известн из чистога ума; пма ошпту важност и унутрашњу неминовност. А по Кантовом уверењу ово важп о моралном закону.' Тде сб код неког поступка намећу емппрички елементи, као на пр. ма каква, ма била то и најмања наклоност или изглед на какву корист или страх од казне, ту дело није више диктпрао само чпсти практични ум, и зато нпје више морално. К а н т врло добро зна да једно заиста морално дело. које би одговарало потпуно његовом строгом захтеву. нпје можда никад извршио нн један човек*). Алн то никако не умањује »непопусхљиву« строгост љеговог захтева. Он je ту истога мншљења кога су били п старији стоици. Морално je само оно дело које похиуис. одговара моралном закону. Свака страна npimeca уништава одмах његов морални караКтер. И Кант о в појам лужностп. који je карактеристика његово , етпке, у вези je са његовпм уверењем о аутономпји чоралног закона. »ДужноРт je потреба једнога доступка из пажње према (IV, 248). Према томе je она безусловна заповест, коју практичнп ум, свестан самога себе, даје себи из дубине свога бића. У дирљпвој апострофи дужностн. која се налазп у »Крптпцп практпчнота ума: (»Дужности, о ти, узвпшено пме« пт. д.), ппта Кант: »Којн je почетак достојан тебе, п где je корен твом племенитом иорсклу? Његов одговор гласи: -»Нпшта друго до личност т. ј. слобода и нрзависност од механизма цеде дрироде« (V, 91). По Канту je дакле дужност израз унутрашње самосталностп човека као умнога бића. »Он je субјекат моралног закона, који je свет са аутономпје своје слободе« (V, 92). Свест дужности садржж дакле право човечије достојанство п уједно њетову одред бу. . Са овим схватањем дужности у везп je и Кантова одлучна борба против еудајмо нн зм а. Темељиом расправрм показује, да природа inije могла шшошто човека одредпти за блаженство. Наиме тај би диљ постпгла много сигурније, да га je уместо умом

;i: ) Впдп: »Gnmclleguug- der Metaphysik der Sitten«. IV.. 275: »7 практпчној философпји, где нам није стало до трга, да претпостављамо разлоге еноме што се збпва, већ закоие ономе што треиа да се з.буде ма да се ипкада з бп ва« пт. д.