Topola

200

и глас у нама, који нас опомињс и који назнвамо савешћу, Јшају свој душевни извор не у уму него у једном много примарнијем о с е h а њ у. 0 врсти, пореклу и саставу тог моралног основног осећања разуме се постоје врло супротна мишљења. Џон Локе (1632 —1704) je својом одлучном борбом против претпоставке урођеннх идеја указао на потребу, да се моралу да емпиричка основа. што он сам није учшшо. Он je уверења да се право и неправо разликује само у односу на з а к о н. Таквих закона има nd њему тројаких/ЛзоТкански, ДрдђансЕж ж закон јавнога мишљења, Јавно мжшљење, како то Локе врло згодно пржмећује. најјаче уплившпе на стварно људско делаље. Тжме je Л о к е указао на један врло важад соцжјолошеж моменат у етнцж, на којн ћемо се доцнжје вратитж. За псжхолошЕу моралне основжце није пак много учжнжо. Ову je ставио себж у задатак Шафтесбери (1671 —1713), један врло нежнж мжслжлац. У стржктној супротностж према Хобесу, за кога у човеку достоје само себичтпт вагђтш. који се могу уставити једжно здруждвањем, верује Шафтесберж тврдо | у првобптност со д пј алнпх осећаља, Нежна брига родитеља ' за децу, природно сажаљење према лаћенпку, радост коју човек налази у дружевностп, антжжатжја коју осећамо жрема осами, све су то њему доказж за то. Правпм моралнжм осећаљжма постају ове природне афекцпје' тек дошто их уздпгнемо до своје рефлективне свести, да се можемо у себи радовахж љжховом развоју^ Уз td се код мислжоца, којж je скроз прожех антпчкпм образовањем, јавља ж уверење, да нн по природж својој имамо смжсла за ред, хармонжју п прожорджоналносх, укратко, смпсао за праву меру, ii да ужжвамо посмахрајуђж те односе. Зато он често наглашује. прпдружујућп се Аристотелу, да свака прекомерност, свака сувпшност у ма каквој наклоности, ма она бпла сама по- себж врла, постаје баш самжм хжм жрехержвањем маном, да, чак пороком. Снагу ових моралнжх осећања може да развије релдгнја, ако се Бог, у кога она верује, замжслп не само као моћно бжће, већ н као мнлосхжво. Алж онај, који само жз страха од казне Божије илп у ропској послушностп према заповесхн свемоћнога уздржава своје зле лагоие, тај нема внше морала од заробљенога хжгра*). Од античке етике пршшо je Шафт есб ер и еудајмонжзам. да се труди да докаже, да гајење соцпјалних осећања чини човечију срећу сигурнијом и храјнжјом, него искључпво тражење себжчнжх интереса. II Шафт есб е ри, као ж Епже ур, цени много впше

*) S haft е sbur у, »Characteristics« ed. Kobertson, London, 1900, I, 267.