Topola

203

суд и поред тога стоји под великим утидајем стварнога у спеха учжњенога дела. Навика да туђе постунке подвргавамо нашем моралном суду. нма онда за доследпцу. да се п сами при делању стављамо па становшпте страног посматрача, да би се такорећи сами пнтали. да ли je оно што намеравамо учшштп, пристојно или не.пристојно, заслужно или кажњпво. Тако се постепено ствара_у на.ма, ттепристрасни судпја, који џам казује, да ли je то што намеравамо чинити право или нпје, и да ли оно што смо учпнили заслужује опште одобраваље илп смо тиме само навукли на себе заслужено неодобравање. Разуме се да у већишг случајева тај унутрашњи глас. који називамо савешћу, није потпуно непрнстрасан. Пр е дела већином смо тако сметенж сопствешш себичним интереспма, да смв само врло ретко у стању да потпуно мирно расуђујемо. Али п после дела софпстдчки ум проналази често разне’ изговоре. Али ако смо заиста успели да од тог унутрашњег судије иепрестаннм вежбањем. умом и философнјом, створимо савршеног непристрасног оцењпвача, онда смо способни за највиша морална дела. »Није оида више љубав према блпжњему иитп љубав према човечанству што нас гонп да врпшмо ове божанске врлине. Што се у таквим приликама -јавља јесте једна јача љубав, један моћнпји афекат, љубав према свему што je честито ж племенито, љубав према велпчини и достојанству, и према надмоћности нашег соТР" ственог карактера«*). Ту је-Омит изрекао мисао о људском достојанству као врхунцу моралног развнтка, мисао коју ћемо доцније оценити са социјолошког становишта. Његова je анализа савести уопште ремек-дело психолошког рашчлањивања, и већ само зато заслужује његова књига да се и данас чита и проучава. Непрестаним вежбаљем у моралном одењивању туђдх и соиствених поступака стварају се постепено опш т а прав и л а, којд су врло погодиа да спречавају и угушују себичне наступе. Онда je свест тих општих правила оно што зовемо дужност. За См ит а појам дужности није шгаошто нешто тгрвпбтттно дато. Tia,o . код Ка н та, већ продукат нскуства које .се полако ет-вара. См и т нам показује, како постају морална оцена, савест п свест а дужности на основу осећања симпатије и одмазде, к,оја су дата у општој људској природи. Његово je дело иајбољи прпказ етике на емпиричкој и психолошкој основици. Као што ћемо видети, њега треба само допунити социјолошким гледиштем. Учеља еиглеских моралних философа позната су у Немачкој

*) Smith »Theory pf moral Sentiments«, 3. пзд. 1767. 3. део, 2. гл., стр. 214.