Topola

у току осамнаестог века, где су жзазвала многе жокушаје посредовања између рацпонализма Лајбнжд-Волфове фжлософжје и енглеског емпжржзма. Алж жако К а н т о в а апржоржчка ехжка-нжје хтела im да чује за псжхолопгку основжцу, то немачка фжлософжја нжје'могла даље жћж жутсл: i:ojir су Киглсзи тако успешно били прокрчплж. Тек у деветиаестом веку налазжмо у Немачкој неколжко знатнжјжх покушаја да се моралу да жсжхолошка основжца. Овде треба пре свега поменутп Шопенхауеров морал сажаљ е ња. којж je додуше у везж са његовжм песжмжстжчкжм гледпштем на свет. али којн се ппак оснива на чистом искустау. Отттттттт појам саосећаја илн сжмпатије, којж су првж увелж Енглезж, сузжо je Шопенх ауер у сажаљ'ење. пошто нас жзглед задовољног и срећног човека жлж оставља равнодушне жлж будж у нама завжст. Међутжм саосећаље са боловжма другжх жма свог дубокот Kopelia у људској жржродж, ж оно je за Шопенхауера стварнж жзвор свжма несебжчнжм т. ј. свима оджста моралнжм поступджма. Из тога 111 о п е н х а у е р врло занпмљжво жзводж обе карджналне врлжне правде ж љубавж жрема људжма. Његова су жзлагања врло поучна и за онога, којж не може да одобрава његове основне жесжмжстжчке погледе. Свж покушајж, које смо до сада жосматралж. да се етжцж да основжца, слажу се у томе, да свж онж траже мотжв несебжчном делању. На сужрот томе францускж фжлософж дросвећжвања као ж матержјалжстж у осамнаестом веку покужхавају да изводе морал једпно жз егож зм а којж одређује све људске поступке. To je бжо још покушао сам Лам етр ж, оснжвач новжјег матержјаджзма у »Discours sur le bonheur«, у једном доста неукусном прпказу (Јодл L 454). Егожстжчко оснжвање морала спроведено je систематскж код Хелвецжја (1715 —1771) у његовом делу De I esprit« (0 духу). Хелвецжје je пржсталжда Лшнджјаковдг еецзуалжзма, п сматра да су радостЈт бод једжнп жстжнжтж поводи људском делању. Тражжмо раттоет. а жзбегавамо -бол. Као присталпца Епжк ур о в сматра још Xелве цж ј е да су духовне радостж много трајнпје од чулнжх, алж ж њжх тражжмо једжно из самољубља. Деда која нам корнсте назжвадр .дрбржм. »Суджја je ослободжо кржвца; мжнпстар je једног недостојног човека обасуо частима. Обојпда су увек праведнж у очжма својжх штжћеника«*). Нп људско друштво не судп другојачпје. Оно кротж добржм оно што му коржстж. а злпм оно што му шкодж. А тжме што тежжмо да коржстжмо добру заједнжде у којој жжвжмо, деламо посредно ж у сопстве-

Helvetius, Oevres complettes. 1.. 182 (Paris 1795).

204