Topola

ном жнтересу; те je тако увек крајњи мотив шхак самољубље. Али и поред свега тога сматра Хелвеције да je најсигурнији, да, чак једини критеријум ваљаности једног поступка, ако корнсти општем добру. Он je пзржчно поставио за циљ врлине највеШ срећу највећег броја. л.уји. п тако преузео Бентаму формулу коЈу ]е овај доцније употребио. Многи су после Xелв ед пј а покушали да оснују морал на егопзму. Најрадикадније можда МаксШтирнеру својој књизи : Der Einzige und sein Eigentum«, која ce појавида 1545. Ty ce свака акција, па п она највшдег пожртвовања идеалу, своди иа eroистичке мотжве, негирајући тако управо свакиТsЕoр|lд:. Услед некжх спољашњих СЛIГЧНОСШ доведенп су у везу Штпрнер п Фридрих Ннче, јер je овај хришћанску аскетску етику жигосао п крстио моралом робова, проповедајућж »господски морал« који би се оснивао на вољп за власт, и који достиже врхунац у концепдпји »надчовека«. Али то би. значило врло рђаво познавати Ннчра, којн поставља један узвшпенн идеал, који треба човечанство постепено да остварује. Ниче je стајао већ под јаким утицајем идеје ра зв и ћ а, која je психолошко жспптивање моралне свести поставила на нову основицу. Еволуционизам тако називамо гледиште које се оснива на идеји развића прнказали смо већ раније у најглавнијим потезима. Овде ћемо само указати на његов значај за психологију и етику. Дар ви н и Спенс е р су нас научили, да код сваке дучпевне појаве, коју посматрамо код себе нли откривамо код других, стављамо себи питање, у каквој везп стоје те појаве и джспози циј е*) на којнма оне почпвају са одржањем живота. Захваљујући том биолошком гледишту, које смо раније жстакли као врло важан хеуристичкн принц и п, дошли смо до нових и зпачајних психолошких открића. Мало je требало да се исти метод примени и на етичке чињепице и норме. Дарвин je у својој књизи 0 постанку човека (Kröners Volksausgabe S. 99 ff.), y петој глави, скромно покушао да представи развитак иителектуалдпх и моралнжх способности у преисториско и цивилизовано доба. Tom je лриликбм скренуб пажњу на то, колико корпсти постанку и развоју социјалних удружења тековина социјалних способности, дакле симпатија, узајамна помоћ, способност потчиљавања, пријемљивост

*) Впдп о том важном помоћном појму: Jerusalem, »Lehrbuch der Psych? logie«. 6. Aufl., S. 30 ff.

205