Topola

210

»Не«. У другом његовом спжсу о узррцжма неједнакостж међу људпма проповеда враћање пржмжтжвноме стању. Своје je погледе најжзразжтжје изложно у педагошком роману »Емжлу«, којж се појавно 1762. Ту je у почетку рекао ово: »Све je добро како излази жз руку творчевих; све се жзмеће под руком човечијом«. Супротно Хобесу п Маждевжју верује Р у со у жрвобжтну доброту и чжстоту људске пржроде, али je уверен да je ту првобжтну чжстоту ■ врло много помутжо људскж жжвот у заједжждж и установе које су из њега прожзжшле. Зато он препоручује такав васпжтнж метод, жрж коме ће ученжк расти у пржроди што ja могуће вжше одвојен од друштва, којж he развжтж способностж у љему ж научжти га. да жскуства жотребна за живот сам учжнж н сам протумачж. »Емил« садржж ж његову чувену верску жсповест, коју у књжзж застужа некж савојски вжкар. Из ње се вждж да Рус ов а вера почжва на жжвом осећању жржродне лепоте, на осећању којега je постао потпуно свестаж пржлжком његовжх усамљенжх шетњж по Алпима, чжје je узвишене дражж морао сам тек поново да откржје. Разуме се да такво жржсно осећање жржроде не може жжвот у друштву нжкад да жзазове, жего жа протжв, шта вжхже да жокварж. Стога je Р у с о в позжв да се вратжмо пржродж мжого вжше лжчно расположење него уверење. Та ож je сам својжм спжсом о друштвеном уговору покушао врло успешно да постави на нову основжду људскж жжвот у заједнжцж. На свакж начжн доказују јасно Ма нд евп ј а нарочжто Рус о, да je постало неопходно потребжо соджјолошко проучавање односа појединца према органжзованом друштву радж разумевања моралног развжћа. Само се на томе жуту могу жзбећж такве једно страностж. К 4. (Метафжзичко утврђжвање моралнжх захт е ва). Поред псжхолошкжх ж соцжјолошкжх испитжвања моралне свестж, а делом дак и у везж с њжма жалазжмо ж у новжјој фжлософијж неколжко покушаја, да се етжчко утврдж претжоставкама које премашују гранжце жскуства и да се морално схватж као нешто што се оснжва на целокупном светском уређењу. Већ смо ранжје вжделж како Сппн о за, жолазећж од свога пантежзма, захтева љубав према Богу као безусловну оданост човека васжонж, ж у тој жотжуно жесебжчној оданостп вждж човечжју највшпу обавезу. На слжчан начжн означује и франдуски мислжлац Малб ра н ш (1638—1715) за највишж човечжјж моралнж задатак, да жозна ж љуби Бога, у чжјем са бжћу жстжна и жравда слжвају у једно. Наша воља мора достжћн снагу да нсто тако жзбегава заблуде на које нас