Topola

212

je то , нарочито формулисао Хачесон. неки »морални смисао« који поуздано одлучује шта je добро а шта зло. Ил остЗЖља на страну питање, да ли нам je таква способност урођена, задовољавајући се тиме, да важност морадног закона сматрамо независном од сваког искуства, и баш зато објектпвном и општох!, Оба се та схватања, која нжсу ждедтжчда али ипак слжчжа, могу означжтж за априоризам. јер je а priori т. ј. већ у напред, пре свакога жскуства утврђено шта одгов'ара моралном закону шта не. Најздачајжжјж су жредставнддж етжчког ажржоржзма Каж т и Ф и х т е. Потпуно супротно томе тврде другж, да треба схватитн »морадно« сасвжм као жродукат развжћа. Тек жскуства људскога жжвота у заједнидж рађају моралну одену,' морално осећање и мисао моралне обавезе. Овакво емпжржчко осниваље етшсе могло бж се назватж емп жр д зм ом. Алж се у стварж у новнје време то схватање увек везује са ждејом развића. те се стога назжва боље еволуц жон жзм ом. Антжчжа етика сматра да je дж љ моралнога делања жнджвидуално блаженство. To je, како Аристотел каже, добро које жвЈшмо ради њега самог. те га за то можемо означити ошшм циљем, коме теже сви људж. Мж /смо већ више пута овај правад мжживења у етжцж назвалж еудајмонизмом. Али жотто се суштина блаженства разлжчжто одређује. то морамо разлжковати н разне облике еудајмонизма. Ако схватжмо заједно ca А р ir с тнпом н Епикуром блаженство као чулно илп духовно задовољс т во, онда жмамо хедонжстжчкж еудајмонпзамГ”који ћемо укратко звати хедо жж зм о м (од грчког »Несlопе«=задовољство). Али ако претпоставпмо с Аристо тел ом. да се cpeha не састоји у пасивном ужжвању већ у разухшом употребљивању наших унутрашњих сила. онда смо науцн о блаженству дали много жодеснжјж облжк, који можемо можда згодно назвати ене рг е т и ч кii м еудајмонжзмом. Сматрамо ли са Б е н т е м о м да je циљ свега људског делања коме треба тежнти највећа_срећа жајвећега броја, онда можемо тај правац мпшљења који смо озжачжлж утили.таризмом назватж још с већим правом социјадндм еудајмонизмом. Учење онжх релжгжја, које сматрају земаљскп живот само као прпжрему за жжвот на другом свету п одређују као правп циљ жпвота будући спас, крстићемо згодно оностранжм еудајмонизмом. Као што смо внделп. Кант je протившп; сваког еудајмоипзма. Пдљ човечији не може бити да постпгне блаженство. Једини му je