Topola

248

Ту мжсао, коју су аутори жзбацжлж само као летжмжчну примедбу. развио сам ja у својој књжзж »Рат у светлостж друштвене науке« у содијолошку дсновну формуду. која се показала као врло корисна за разумевање соцнјалне структуре државе. нације н човечанства. Међутжм се та двогуба функцжја даје најбоље очжгледно представжтж на каквом соцжјалном жродукту, који свако познаје, који чвако нз дана у дан употребљује као соцжјално оруђе, ж у чжја *соцжјално порекло нжко не може да сумња. Такав je продукат ј е з ж к. Нжје потребно тек доказжватж да језжк може постатж само као производ заједнпчкога жжвота. Он je посве соцжјална творевина. н то као прожзвод узајамног душевног утждања по своме бжћу скроз духовне природе. Зар гласови, којж се фжзжолошки прожзводе ж чулно опажају не постају тек онда језжком пошто жх, како Аржстотел каже: rupßoXa tcöv ev rfj ipu/jj т. ј. учжнжмо знацжма жсжхжчкжх појава. Свакд поједжнад срашћује са готовжм језиком свога народа. По себж се разуме да се мора управљати по гласовном саставу ж законжма тога језнка. Према томе, језжк стојж према њему као нешто објектжвно, нешто што он нжје створжо. Стојж дакле жзнад њега ж жзван њега. Алж je у жсто време ж жнтегралнж саставнж део његовог жсжхжчког. пнвентара. Он располаже њжм кад хоће да изразж шта мислп. шта осећа ж шта хоће да постжгне од својжх блжжњих. Према томе језжк нжје само жзван ж жзнад њега него ж у њему, ж та двогуба функција пржпада бжћу самога језжка. Човек којж je на чжсто с тпм. налазж лако ту жсту двогубу природу ж код другжх соцжјалнжх творевина. Палазж жх у релжгжјж, у праву, у мораднвм нормама, алж ж у модж ж у јавном мишљењу. Да, прн нешто тачнжјем жспжтжвању налазпмо чак да једна содпјална жнстжтуција долази тек онда до свог потпуног социјолопгког жзражаја ако су оба момента њене двогубне функджје подједнако јако развжјена, а да напротив губж од своје спојне ж кохезжвне силе ако се салго јасно жспољи једна страна његова бпћа док се друга још пжје потпуио развпла. Покушаћемо да то објаснжмо на некжм особпто важним соцжјолошкжм творевжнама. За ту смо сврху жзабрали државу, нацжју ж ждеју целога човечанства. У нормалнжм временима мжра држава je у далеко већем степену жзнад и жзван мене него у менж. Она мж се јавља као полжциска власт, као пореска власт, као досадни регулатор, ж- то већжном као сжла која се меша у сферу моје акције кочећж ж ометајућж. Ја се покоравам љеним заповестима, па жжак мп се она чжнж као нешто туђе. да. жонекад чак као нешто непржјатељско од чега бжх хтео да