Topola

каква je она бжла пре више хиљада година и каква се она кроз све време одржала. Јасно je, да напоредо са социјолопшом везаношћу иде ж превласт афектжвпога ж емоцжоналнога над још слабо развијеним нителектом. Вера у духове, у демоне и у моћ мађија. која je тако распрострањена, тако чврста, да je ннкакве конкретне демонстрације не могу поколебатж, лолжкла je као пролзвод емодионалне фантазије, ж учвршћепа соцжјалжжм згушњавањем. Да би читалац могао добити лредставу о социјално слутапом- мшпљењу тжх људских груда, нека члта на пр. многобројне доказе о томе. како свуда пржмптжвпж људн своде болест и смрт на улллв духова и демона, и како je уједно опште распрострањено веровање, да се болест може жзлечжтл једжло мађжскжм утлдањем на демона. (Левж-Бржл, с. 305). Онда he још појмжтж. да поједжлад на том ступњу развптка није способан да се узджгне пзнад ннвоа својих саплеменика, и да je његова душа гохово потпуно испуљена гледпштима и осећањпма групе, као н диспознцпјама н>ене воље. У 1-војој вњизи »La division du travail social« Диркхем je тачно указао на то, да ни појава појединжх поглавпда у рату не значн још никако пнднвидуалнсање. Поглавида je ту само носжлац ожжпе ж пошто га гружа за таквога сматра, расжолаже он неогранжченом влашћу ж ажсолутнжм ауторжтетом. Тажо дакле вжджмо. да оба основна пржнджпа Аржстотелова, жрво, да je човек већ од пржроде соцжјално бжће, ж друго, да je држава жостала пре инджвждЈ т е, —■ добијају у светлостж модерне етнологжје потжуно ново значење, ж уједно доплчжтају да жронжкнемо у суштжну развжћа људскога духа много д^ 7 бље него жшз je слутжо ж сам творац њжхов. Човек je зажста отжочео као соцжјално спутана жжвотжња која жжвж у стаду, ж његова je дужт бжла потпуно жсжуљена колектжвном садржжном, која je бжла лрожзвод заједнжчлога жнвота, лре лего uito се могла развжтл у самосталпу, карактерлу, самовласлу посебну дулlу. Сада je плтаље. наћж пут којпм je човек морао проћи да би се развло од соцнјалпо везале жжвотиње стада до самосталнс лжчлостж. Тај лам je пут показала паука о развжћу. Ола нас je упозпала са оплгаш закоплма зблвања, т. ј. да се у целој унлверзп непрекждно врлш преобраћање хомогелога у хетерогено. Ову je лравплност, коју je првп запазло Ернст фол Бер, пржказао најјаснжје фллософ еволуцжонжзма Херберт Спенсер ж уједно најбогатије прлменло. У Колжнсовом лзводу жз сжстема Спепсеровог палазж се предговор који je овај сам наплсао п који садржи квжптеселцпју његовога учења у 16 краткжх упустава.

252