Topola

до развитка самосталних лпчности. Ове се опет осећају само правним; а то осећање које непрестано расте, даје им способност да савлађују сугестивну моћ траджцжје, да критикују наслеђене верске ждеје, обжчаје и правна уређења, жостајућж тако моћан ферменат којж допржноси вишем развжтку друштва. Из те'борбе. коју водп самостална лжчност протжв социјалне стеге, жонжкла je мисао о релишозној, моралној п жолитжчкој слободж, мисао која je тако често и у тбликрј мери одушевљавала угледне лпчностп па п читаве пароде, п подстжцала их на велпка дела. Многи су ту нужду за слободом означжлж за бжтну особнну људскога духа, и на основу тог уверења ставилп на супрот царству природе царство слободе. У стварп пак појам слободе није нипошто нешто првобитно._а priori дато. Напротив je продукат тежње 'за иидивндуалиим развпћем. и може се само у заједницп плодно развити. Схватжмо ли пак појам слободе за нешто апсолутно и развијемо ли дијалектички из тога љегове крајње конзеквенде, онда нас таква теоржја мора одвести право доктринарном анархизму ч антисоцнјалном егоизму. Ти правци, замшпљени конзеквентно до краја, морали би нас немнновно одвести уништењу заједниде, а према томе и уништењу индивидуа. Међутим развитак друштва брине о томе, да Iшдивждуали:стнчко дрвеће не жзрасте у небо. Наиме, на сужрот индивждуалжстжчкој тенденцијж развића, чжјж je жлод жудња за слободом, дела увек и свуда сжла, коју налазжмо у свакој већој соцжјалној творевинж, сжла самоодржања делжне. Ту тежњу, која на крају жредставља олет само један услов за опстанак жнджвждуа, можда бжсмо моглж жајзгоднжје назвати ауторжтатжвно-соцжјалном тенденцжјом развића. Стварну ж жеопходну сарадњурвжх двају антатонжстжчкжх сжла објаснжће следеће: Тежња за жнджвждуалнжм развжћем плод je соцжјалног джференцжрања условљежог жоделом рада. Међутим, као што смо вжделж, људи жостају жоделом рада једностранжјж ж жнджвждуалнији. Она их пржморава да се кржтждшГопходе жрема жредаљу, жовећавајућж тако код сваког понаособ снагу властжтог мжшљења. У жсто време жак, подела рада жма ж једно сасвжм друго дејство. Она же само да жоједжжца правж једностранжјжм и жнджвидуалнијжм. она га бажг тиме чжнж имног.о зависнжјжм од његовжх блжжњих као ж од соцдјалне целжне којој пржжада. На пр. обућару, којж сву своју снагу трошж на обрађжвање коже ж жзрађивање обућа, не преостаје ни малр времена да сам себж справља ж друге жотребе за живот, Њих мора он да добије од др.угих жутем размене, ж управо je тжме

Увод у философију