Topola

заједнжцж свжх људи него и богова, чжја je заједничка отаџбжна баш тај свет. Стождж често истжчу свој космополжтизам нарочитим нагласком. Тако je жа пр. цар Ма рк оАур ели је, тај крулжсажж gtohk, рекао једном о себп: » У колко сам човек моја je држава и моја отаџбжна све т« (У. 1,44). Сличне жзреке жалазпмо н код Епжктета. Ранжје смо већ поменули, да су стожцж жз ждеје космополптпзма п пдеје целога човечанства коју она садржп извели такође дужност опште човечности, п створплж појам хучажостж. Спајање жндивждуалжзма и косможолжтжзма карактериствгчно je такође и за прво хришћанство, што je изрично нагласио деликатни и пронпцљиви дрквени историчар Адолф фон Харнак*). Када се апостол Па вл е решжо да проповеда о распетом н ускрслом спаситељу не само Јеврејима већ и многобошцима, онда му je свака људска душа, коју je придобио за вечито спасење била драгоцена. А тнме баш, што je свако смео п требао да верује, да je Хржстос за њега умро, утешени су нарочито сироти, понпжени и потлачени свешћу до које су дошли о својој лжчнлј-вредности. Тиме пак, што су сви кбји су веровали у Христа постали децом божијом, пропшрила се одмах ова лична свест у блажено осеЕање срдачног јединства, стварајући тако нз свога Ja човечанство. Али у колико je број присталица све више растао ж у току неколжко столећа мала заједнжца жостала велжком светском црквом, наметала све вжше жотреба, да се наука жове релжгжје догматжчкж утврдж, да се уведе. крута дисцижлижа ж створж једна чврста органжзадија. А да je то католичка црква усжела жа начин жоји заслужује дивљење, жстакли смо већ у вжше махова. Тжме je без сумње завладао у хржшћанском свету ауторжтатжвнж жржнцжж. На сужрот тој новој силж, која није тржела жротжвуречења нжтж дожуштала жкакво одвојено мишљење. понова стжче важжост жнджвждуалистжчка тенденција развића. Потреба за имаиектном, джчжож жабжжжошћу жсжољава се у мистици средњега века, жз коједе одда рађа велжка реформација, коју треба жзвесжо сматратж жлджвждуалжстжчкжм жокретом. Међутим у жсто време, под особжто жовољжжм околностима, жробжја себж жут у Италијж радост човека жрема човеку. Та радост, добпвши сжлнога полета ускрслом ажтиком, дала je жериод режес аж с е ж хуманизма. Ту сада опет вжджмо где радост, коју налази човек у себж ж у лежотама света, жаводп њега да раскжне везе уже заједнице ж да се осетж косможолжтом. Ј а к о в Бурк х а рт, зацело један од жајбољжх познаваоца ове епохе, вели

*) Harnack, »Die Mission und Verbreitung des Christentums in den ersten drei Jahrhunderten«. 3. Auf!., I, 119.

263