Topola

264

у своме фундаменталном делу: »Култура Ренесансе у Италжји (I. 147): »Космополитизам, који се развио код-духовних изгнанжка. представља један највпши степен инджвждуалжзма. Д а н т е налазн своју нову постојбжну у језпку и цивнлизадији Пталије. алн нпак прелази и преко свега тога рекав: Mojaje постојбдна део свет. Уосталом. 'космополитизам je обележје сваке културне епохе ; пошто се нови светови открнвају а појединац се више не oceha удобно у старом.« Раније смо скренули пажљу на то, да се тнме што човек постаје све самосталнжји, и незавжснжјж од »колектжвнжх представа«. уједно вршн и жнтелектуалжсање душе. Човек поставши свестан своје властите снаге добија све више поверења у снагу сврјега мишљења. Постепено добија ум власт над афектшга н нагонима и уједно нас учи, да своме хотењу постављамо све даље днљеве. Али у колико дух јача, у толпко je тврђе појединац уверен у то, да у операцијама сопственога разума следује законима једног општег људскоГ -ума. Алп. као што смо видели, човек се тек услед свога индивидуалисања научио да посматра поједине чшвенице чисто објективно и да их схвата у њиховој стварностп. Из тога спајања с.мисла за стварност са уверењем о генералитету људскога ума, дакле опет из прелаза са нндивидуалнзма на универзалнзам, што нде паралелно са интелектуалисањем душе, развија се мало по мало егзактна на у к а, чији напрецп дају човеку све више власт над природом. Тај се процес, којп већ врло рано почпње, да нарочнто јасно посматрати од почетка новога доба. Дп л т и je доказао чнтавпм низом необично поучних и језгровитпх чланака, којп су сада спојени у другој свесци његових сакупљенпх сппса, да се пз хуманпстнчеог п реформаторско-религпозног докрета Iб. п__lб. века развжла како математжчка прпродна наука тако п рацжоналжстжчка фплософпја са својом науком о једној прпродној релжгпјп, о пржродноме праву rr о једном општем моралном закону. У његовим излагањжма мж свуда налазпмо потврђено своје основно соцнјолошко уверење о прелазу жндпвидуалжзма ка унжверзализму. За нас je та потврда врло важна зато, што Д ж л т и сам нпје још ту везу, коју je соцпјолошки метод открио. нжкако дрнметио. Упућујући нарочито чптаоца на Д ж лт ж ј е в е радове, до којпх je данас лакр доћп, жстпчем укратко хлавне тачке матержјала који je он тако обилно прибрао, а којж сам ja тако благодарно чгскоржстио. Прва последица инджвпдуалжзма ренесансе, плчшг жжвотне енергпје, била je та. што се човек почео обраћати земаљској ствар-