Topola

hqctii ca појачандм интересовањем и што се дао на то, да тај реалпп свет у његовој позитивностп тачније исппта. Човек je понова стекао поверење у снагу лнчнога посматрања и мшпљења, па није хтео вшле да прнзна наслеђена учења, особито Ари ст оте л о ва, који je за средњп век био неоспорнп ауторитет у световним стварима. док-их претходно не испита. Владало je уверење, да у сваком човеку постојп нека »прнродна светдост« (lumen naturale), која га оспособљава да самостално ствара судове. Меданктон. којп je за основнцу својој фнлософДји узео ово учење о природној светлости, говорп о свести код евидендије која лрати свако правилно рачунање н закључиваље (Д и л т и 11. 178). Ta je свест евиденције међутим скроз индпвидуалнп доживљај. II тек генералишући тај дожнвљај долазимо до науке о природној светлости ума. Дакле прелач са индивидЈ-ализма на универзализам јасно се испољава ж у овом које je тако карактеристнчно за доба ренесансе. Радости. коју налазимо у посматрању природе, дридружује се дакле математнчка обрада, која стоји у вези са осећањем евиденције. Из комбинаднје посматрања, експернмента н рбдунат • коју су извели у својпм радовима Коперник, Гали ле ј Кепл ер,Иј ге нс и Њутн, произашла je математичка природна наука, која je утврдила за увек законе кретања безживотне материје. створивши тако основ модерној техницн да завлада npuродом. Тако je дакле нз индивидуализма човека доба ренесансе ; поникла универзална налжа, која има општу вредност. За разумевање схватања о држави и друштву, која се стварају 3' ново време, још je важнпје испитивање прелаза са индивидуализма на универзализам и на космополитизам. У рвојвм чланцима о природном систему духовних наука у 17. веку (11,90), као и у другим рафовима који се овоме прикључују приказао je Д и л т и историски развтаЕ.гмодернога мишљењд..о. реджгији, праву, моралу и држави. Материјал који je прикупио врло je богат, а често и тешко приступачан. Из њега се види, да се из појачане свести човека ренесансе о личној вредности све јасннје и оштрије развија уверење, да вма идеја п осећања што су заједннчке свима људима и изгледају да су подобне да створе заједничку спону међу народима. Тако још код Ераз ма, Цвин гл иа и Мелан кт ои а налазимо ндеју универзалнога теизма, једне природне религије, која се на једној странп заснива ’на природиој светлости ума, на другој страни опет на слози међу наррдима. Из тога се развија деизам 18. века. т. ј. тражење једне опште религије ума,'којој не требају никакве догме ни откровење. Ова мисао о уииверзалној

265