Topola

свакој промени објектжвнога стања одговарати промена суда, п што ће нзводж, којж прожзлазе из тога суда. вредетж и за стварнж даљи развитак стварног збжвања п бжтж за њега меродавнж*). Најважнжјж ж пресуджж кржтержјум за- жстжнжтост суда јесте, да се предсказада жспуне. Зато га жазжвамо објектжвжж крптер пј уж. Нпје такозвана евжденджја једжога суда, нитн нрбдшст његова мишљења убедљжви доказ његове жстжнжтостж. него само исжуњење дредсказивања основанжх на њему. Само тако може универзум деосдорвго~држдатж нашим судовима моћ доказжвања и вредност жстжне. Дабогме да iu.ia п таквих судова, где je таква потврда немогућа. Када гудимо о минулжм историским догађајима, или када у нашој тежњи за сазнањем прекорачнмо границе жскусхва, онда се морамо задовољити тиме, да дођемо до нешто маље сигурног крнтеријума истине, који ипак још увек пружа неку гарандију 'за то, да нисмо у својнм мисдима ударжли потпуно странпутждом. Такав je кржтержјум одобравање од стране дру гп х мжслжлада. Тај Кемо кржтержјум назватж жжтерсубјектжвжжм. Оба ова кржтержја дају зажста мержло, према коме стварамо наше з'вереље о жстжнжтостж једнога суда, ж ако ндсмо увек тога свесжж. Пржлжком доношења некога суда, жотврде жредсказања осжованжХ на њему, које су се у слжчнжм случајевжма често жсжуњавале, утжчу на нас као успомене тако, да мжслжмо да не морамо тек сачекатж да лж he се та предсказања заиста ж жспунжтж. Исто смо тако у мноиш случајевжма ужапред сигурпж у одобравање другпх мжслжлаца. Еод свжх математжчкжх судова, т. ј. код таквжх којж се односе жа бројеве ж колжчжне, ако се само жзржчу жрема жознатжм бројнжм законжма, наше je непоколебжво уверење, да се наша предсказања основана на љжма морају жспужжтж, ж да свако, којж мжслж ж разуме смжсао тога суда, ,мора да га одобрава. Услед тог општег уверења о тачностж жзвеснжх судова створило се код многжх мжслжлаца мшнљење, да постоје судовж, којж важе као несумњжво сжгурнж ж истжнжтж пр есв ак ог а ж скус т ва, адасе не мора сачекатж потврда са стране жскуства. Тобоже на овој чжнжцж заснжва Плат ои, да je човечжја душа морала постојатж још жре свога уласка у тело, јер садржж знања. која нжје могла стећж жскуством. Та су знања успомеже жз онога времена, када je душа још непомешана с телом проводжла жепорочаж, чжст, божажскп жжвот, због чега je ж могла стећж правжлже погледе у суштжжу стварж. Ова се мжсао јавља понова у нешто мање мжстжчжој формж код фжлософа

*) 0 развптку појма пстпие впдп: Der kritische Idealismus etc., S. 162 ff.