Topola

84

поједшш облици сазнања иди категорије, међу којима су најглавније категорије бстанцијалности и каузалност i. И заиста у Кантовој таблици категорија обе ове играју главну .улогу. Он их сматра за праимовину. за прафунк цп ј у ума, док се по нашој теорији може лако доказати, да су оне продукти развптка. Појам субстанцијвј лод којим подразумевамо постојапо биће ствари, непроменљиво у променљивом току појава, образован je већ унапред у чулном опажању, где се помоћу фундаменталне аперцепдије комплекси ocehaja сажимају у једкнствене ствари. Према нашем схватању, разлш?,ујемо ствар од' љенпх особина, сматрајућж je онпм што у току промене љенпх стања п односа остаје н стално постоји. Функцжјом суда ствара се такође п у субјекту нешто постојано, што се сматра носжоцем утицаја које он производж. Ако затим joni код стварж разликујемо мате ри ј у и о б л и к, онда je опет материја оно што се у току промене облпка и кретања не мења ж што остаје. Тако онда постаје појам нечег непроменљнвог, постојаног, на ком су засноване све промене, п који увек остаје сам себн једнак. А како сваки субјекат садржп у себж појам субстандије, то je појмљиво, да се овај удек понова налази у сваком схватању стварнога. Ето зато се веровало да се у томе налази урођени основнп облжк људскога разума. У философсеим сжстемима, као и у научно-пржродњачким теорнјама находнмо где дела појам субстанцпје. У фнзици н хемнјп сматрало се дуго времена, а сматра се у многоме још и данас, да су атомп последње непроменљиве субстанцпје, стални носпоцп свију промена. У биологији се сматрају ћелије пли њиховп састојци (неуррни. плазоме) за шследње органске субстанцнје. Додуше je последњих година покушано да се појам субстанције елиминпше из посматрања природе. Ми ћемо се мало ниже вратити опет на ове иоку шаје, али већ сада морамо нагласдтп, да моћ нашега мпшљења не може ннкада потпуно п трајно да изведе ово елиминнсање. Кауз ал н о ст, као облик сазнања, дата je непосредно једно /у акдијама наше воље, друго у сваком акту суда. Када преобратимб опажање цветнога дрвета у суд: »дрво цвета«, онда сматрамо да je дрво центар снаге, који из себе производи дветање. У акцијама наше сопотвене воље доживљујемо: потпуно непосредно прелаз са одлуке воље на коптракдију мжпшћа. Од низа догађаја око нас често опажамо само поједпне чланове. Али по аналогпји наших вољних аката ми допуњујемо ове празшше. п услед фундаменталпе аперцепдпје схватамо њихове догађаје, којн уредно следују један