Topola

за друглм, као да се прелазж у њима нжжубез прекжда. Морамо да замислжмо, да je сваку појаву, коју опажамо жлж откривамо. проузроковало оно што јој je претходжло, мл.не можемо .да елимжнжшемо узрочну везу жз нашега мжшљења. Доносећи судове постављамо центре снаге, којж делају, а веза пзмеђу субјекта ж предиката служи као узор за сваку узрочну везу. Дејвид Хјум првж_се бавио психологијом: Ж кржхжком каузаднога појма. Веровао je да he моћж доказати, да се у нашем непосредном жскуехву нжже све једно за другим, ж да смо лдеју о узрочностл сами погрешно убацили у свет. Кан т, коме je ова крнтика, како сам каже »прекивула догматнчки дремеж«, веровао je онда, да ће у каузалности наћи основни облик разума, који морамо датп осећајној материји што споља долази, да би искуство било могуће. Посматрање нас наше учи, да се каузалност развнја природном нешшовношћу из функдије суда, н да je као и ова продукат узајамног утицања нзмеђу органнзма п околине. Дакле, Iсаузалност не припада потпуно субјективном фактору сазнања, у њеном стварању учествује и објектжвнж фактор, те je зато потпуно иаметно говоржтж о објективнжн узродима. Многи се мислжоцж у последље време враћају Xју м у и тврде са њжм, да можемо увек једино .да искусжмо сукцесжвност дојава, алж нжкада њжну каузалну везу. На супрот томе пржмећујемо, да се чиста сукдесжја јасно разлжкује од каузалне везе. Између појава, које редовно следују једна другој. жостојж махом осжм времене сукдесије још ж унутарње јединство, налик на оно, које свакодневно дожжвљујемо у нашжм вољнжм актжма између жмпулса воље и контракджје мжшића. Где то једжнство налазжмо жлж с разлогом наслућујемо, ту констатујемо каузалну везу, а где њега нема, ту може бжтж једжно говора о временој сукдесжји. Ако неком велжком рату лретходд лојава какве комете, онда палх разум, руковођен жскуством, не може нжкад сматратж комету за центар снаге чија бж манжфестаджја бжла рат. Дакле, пред нама je само сукцесжја. Али када пзвесна доза кжнина жма за последиду смањжвање телесне темпералуре еод болеслжка, онда je, на ослову поновљеног жскуства оправдало ако претпоставжмо, да je узжмањем кжнжла отпочео један физжолошкж процес, којж у току свога развжтка допосж са собом снжжавање температуре. И самж појмовж бројева развжјају се жз фулкцнје суда. Групе једлаких објеката подстжчу на понављање жстог називлог •суда. Дероватпо да су првж повод за то далж удовж, намештепи у иарове. »Рука. рука«, »око, око«, »нога, нога«. Задело да полав-