Topola

87

јодну једжжствену. представу суд који смо .чули, -ондане разумемо то што смо чулж. Онда тражимо објашњење п и т а. њ п м а *). Али се често догађа п да наир пспадне за руком да у суду, до кога смо дошлж предањем, рашчлањену жредставу накнадно допунжмо, али налазжмо п да тумачење учжњено у н>ему није тачно. У, том случају све што смо чулж п прочжталж разумемр врло добро, алж н е вер ујем о. На овај начпн постаје психички феномен веровања нлж, ожжшгје изражено, сматрања неш т о з а и.ст.инит о. ј У новпје време многи су бпли гледшжта, да у акту сматрања нешто за жстшшто лежж сано сужшгна фупкцијо суда. Енглески логжчарон Отјуарт’ИГжл~рекао |е: »судита~или' сматрати суд за истжнжт једжо je жсто«. Ово се мжшљење не може одржатж већ зато жlто жредмет сматрања за жстжжжто може бжтж само суд, пошто жа жр. представа по себж жије нж жстжнжта ни лажжа, те се дакле ж не може сматратж да je жстжнжта. Тачжо je код тога гледишта, само једно, да свакж акт суда садржж елеменат којж објектжвжжге. Он се састојж у томе, жио дентру снаге. за чију манифестацију сматрамо појаву о којој суджмо, припжсујемо у исто време ж неку врсту самосталне егзжстенцжје, и то ону жсту самосталност, коју тражжмо за жаше сопствено Ja. Али ова функдија суда да објектжвижЈе нжје целокужност акта суда, већ жојава која нежосредно следује ж ражхчлањавању извршеног у њему. А ово, с обзжром жа жсту садржжну, могу жредузжматж да вржте разна лжца на разне начине. Тако ће једна гомжла пастжра протумачитж звук којж je чула као урлжкање курјака, док he друга гомжла тај жсти звук жротумачжтж као фијук ветра. Појава je објектжвжсана у оба тумачења, али су центар снаге ж њена манифестацнја врло разлжчжтж. Што се сматра за истжнито тр je жак врста тумачења и рашчлањавања, ж бавл зато нжје идентжчан акт сматрања нешто за истижжто са актом cajjtora суда. Зато je жотребно да.га нарочжто психоложши равлчланжмо. Сматрање за жстжжито дато жам je у оба доживљаја зжања| и веровања. Између оба ова доживљаја не постоји, како се то , често узима, нека сужротност, већ само градуелжа разлика./Знање je највжшж стежен снатрања за дстинито. које<можемо жостићж. Мж говоримо онда о неком знању, када je са доиожмњем некога суда у жсто време дат објективнж ж ннтерсубјективдж критержјум његове истжне (види ражије), када ее жспун>ење жред-' сказаља жотврђује жскуством ж када нам одобравање других мислилаца жзгледа по себи разумљжво. Алж где то нжје случај, а мж сл[о

*) Ygl. UrteilsfuDktion. S. 169 ff