Trenuci i raspoloženja

90

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Мени ће худе испунити дане Посмртна љубав сломљенога срца.

Без топла сјаја, у тмини, под мразом, Водићу живот по дужности жене, Све крећући се одређеном стазом, Суморно; попут звезде угашене.

МЕВАНЕО Р.

Мирисала је покошена трава,

Док се на небу изнад наших глава Јављале звезде у сутону млаком. Ноћ августовска спуштала се јасна, И однекуд се разливала страсна Музика валса парком и сокаком.

Погледе неме, управљене горе, Заронили смо у сафирно море, Кад призор један и душу и око Усхити чаром небеске лепоте; _ И заједнички узвик нам се оте На сусрет ноћи, у етир високо.

Преко тамнога плаветнила свода, Прозирна, глатка, кб језерска вода, Метеор један у блеску сунчаном Пређе и небо обасја, па мину, Неста: траг дуги само за њим сину, И он утрну у миру свечаном.

О мртви друже, мојих мртвих снова, Како ме боли успомена ова.

Ти мојим небом попут метеора Мину, и душу моју тамом зави.

Сад ми над бићем јад победу слави И туга живот гуши као мора.