Trenuci i raspoloženja

120

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Чиниш ми се из песме оделом, — Оживела песмо извајана Витким стасом и лепотом целом, Слика жива Косанчић Ивана, Да не сече испод мрке веђе Поглед зао Срђе Злопоглеђе.

УВЕК И СВУДА.

Непостојан си и недостојан,

Свиреп, несталан и зао;

Плах си, обесан и неспокојан

А успех у део ти је пао.

И увек си и свуда, на свакој мојој стази, Кудагод дух мој греде или нога ми гази. Ти си у ваздуху који дишем,

Ти си у води коју пијем,

Између редова које пишем

Или у мисли коју кријем.

Ти си у зраку сунчаном што ме греје, Ти си у праху звезда што с висине веје; У нихању си јабланова

И у гукању голубова.

Чар цвета сваког тебе крије;

Ничег нема где тебе није:

У часовима си када бдим,

У сновима си које сним,

У слутњама си свима злим,

У жељама си мојим свим;

Испуњен тобом сваки је кут,

Зачаран тобом је сваки пут,

Озарен тобом сваки врт.

И живот нудиш а пружаш смрт.

ЛЕТ У ВИСИНЕ.

Таштином понет, једанпут само Винуо си се за мном у моје висине.

а Га

). ћ а - и,