Trenuci i raspoloženja

122

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

И постао си извор те песме у мени — Снажни источник стихова и врело рима Кд испитивач незнаних мина у жени И синтеза лепоте и снаге над свима.

Сам си ти песма, што је природа испева, Живиш и звучиш у бићу мом зачараном, Код кликтај шеве топлога летњег поднева У плодном пределу, над њивом поораном.

~

Створих те зрачном дугом на небу својег дела, И ти сад постојиш и блисташ и царујеш;

Кб уметнички склад Ла Турових пастела Немерене ми егзалтације дарујеш.

Неопрезно испих те погледом и слухом, Ко алкохолик чашу мирисавог вина,

И руком дрхтавом и опијеним духом Сјајног те насликах: чарима — исполина.

АПОТЕОЗА ГЛАСУ.

Страствени глас твој није сетна песма славуја, Ни орла краљевско кликтање,

Ни лахор лаки, што лишће дрхтаво лелуја, Ни црна гаврана грактање,

Ни сфера непознатих музика замишљена,

Ни крик оштри галеба пут неба намрштена.

Твој глас је тихи, страсни жубор подземних вода,. Што излаз траже и лекове

Отроване садрже; он је древних пагода Сутон и тајна кроз векове.

Он је олуја далека што се приближава.

Он хучање облака што град наговештава.

Он је реке обилне слап широки што ромори: Бајке брда свих, шума свију,