Trenut večnosti : pesme

о:

Пред њим се грање креће, Жбун се ко жив помера...

Стражар погледа смело, чудну истину виде; Па, онда, повика гласно: „Стој! Стој, ко иде! >“

Сад и жбун заста,

Ал стражар као да слути; Шибље се само нија,

Без ветра. Природа ћути...

И стражар управи пушку, На жбун, тај неми баук, Пуцањ проломи дољу, Из жбуна зачу се јаук:

„Уби ме, братко, уби,

Не тепај, доста више... На смрти Бугарин рањен,

У ропцу тешко дише...

“

(Сад стражар приђе жбуну, Пушком разгрну грање: „Е, хвала Богу, рече, Један Бугарин мање...

Октобра 1926.

Бањ 68]

и“

Последњи завештај. — 1914. —

Ваздух студи, ветар хучи, Топовски се пуцањ чује;

Од Рудника к Сувобору, Брза паљба одјекује...