Trenut večnosti : pesme

36

И везаше дивно чедо, Пуно туге, пуно јада; Згледаше се официри, Закуцаше срца млада...

И командант изван себе, Чију душу немир гони; Последњи је пут упита:

Где су српски батаљони2..

Као стена она ћути, У свакоме срце стаде.:. Претрнуше официри,

Кад команда страшна паде..

Из пушака ватра сину, Потресе се група цела;

Из невиних бајних груди Лоптала је крвца врела...

Страх обузе команданта,

Он помисли, нашто крити7... · Кад овако жене гину,

Аустрије не ће бити... Октобра, 1926.

о 622 Сењу

Моји јади у туђини.

По таласи бесни

Чун препук о блуди.. На пучини мора

Без весла и људи...

А са свију страна Гавранови гачу,