Učitelj

РА СМОР

Од Ј. Мијодраговића. (ОВРШЕТАК).

· Око седам-осам сати је. С напоља пробија по који сунчани зраки до нас. Бледу и претешку „главу на патосу искривим мало, и видим да је на пољу дивно сунце. Око мене сам бљувањак : јед, и бале. Марама ми је као да сам је из човечије балеге извадио. По грудима и капуту ми је онако, као прљавој малој беби после ручка. Мој друг мирно лежи и — ј648. Ја устанем, и од сандука до сандука довучем се до на поље. То би више од муне, но од радозналости. На пољу беху само две женскиње на клупи; повезале главу и — бљују. Морнари се опет шетају мирно. Капетан од лађе се попео на његово место и огледа где смо, како смо и који ветар дува. Видех неке беле тице по небу. Сунце греје, јасније но можда игда на земљи. Ветар чини ти се сад је најжешћи, јер се најбоље види ово што он чини. Преко лађе преливају силни таласи и перу је водом својом. Море сала изгледа као како непрегледно поље, које није једна равница, но сложено из силних брегова и брежуљака. Разлика је само та, што поље и брегови стоје, а ово све мрда, и креће се као живо, ујћ и пљушти да те страва увати. То је узбуркано море Лађа, јадна игра, скаче и пада, па се опет диже, као оно лист с дрвећа у Дунаву кад ветар њега „узбурка“. Унутра се чује урлик и рука, јаук и уздах, кр'ање и напон. Док сам ово прегледо, рикнуо сам неколико пута да бљујем, а не могу ништа да избљујем. Очи ми засенитше: видох се сасвим неспособан и за гледање џи стојање; једва се довукох до места у рог, и падох. Ово је права болница пуна, несрећника. Не; ово је бојно поље пуно рањеника, без лекара и завоја. Сваки ти је убљуван, и ваља се по своме бљувањку слободније но некад по зеленој трави. Сваки је у лицу модар као чивит. Очи су врло страшне у овом тренутку. За своју капу нико не би знао, да му није ладно.

Све живо дреће, и дрктећи се натеже, и: натежући се бљује а нема шта да избљује. јауб. и јаук.......

Биће око девет, десет сати. Путујемо већ око неких пет шест сати. Све траје као и пре, само још горе. Ја не знам ништа више за себе. Знам само да сам под једном клупом на којој људи седе и леже и чине оно исто што и ја и сви. Под ту клупу тече мали олук куда иде бљувањак. Ја сам довукао главу управ до олука и наместио је преко олука, а од куда да се довучем овде ни ја сам не знам. Само знам да сам ту најдуже одлежао. Даље знам само ово: да је мој друг јаукао крај мене; да нитисам ја знао за њега, ни он за мене; да сам једном мислио да идем (бајаги) да модим капетана од лађе да заустави лађу да се одморимо, да је сврати на неко острво; да ћу да умрем, не но да цркнем!.... Па; као кроза сан, жао ми пуно што шта; жалим еве.... У томе моменту био сам највећи козмополита. Подједнако сам и мрзео и жалио и волео цео свет и мене с њим. И да је неко у том тренутку викнуо: пропаде лађа! ни мало ме не би уплашио... Још сам премишљао овако: вала Богу, па говоре људи о души, о некој суштини независној од тела, о неком ветру и магли, те улази у разна тела и излази, и жива је сама ва себе!... А не виде, да је она чврсто и нераздвојно везана за тело, и да од њега зависи, и да без њега није ништа; да сама за себе није ништа, не постоји, као тод што ово куцање мога сата не постоји без сата, и као год што ово зујање лађе и лупање и обртање оне машине не би било без паре а ње без воде и ватре... И ја сам дакле једна проста мала машина. Камо ми га дух да иде на поље да посматра ове лепоте, да прима нове утиске, кад тежи за њима! Нема га. Ево га под клупом, и згрчио се онако несто као и тедо. И нека се ова моја, за-