Učitelj

ДАЉА

иста сложена и заплетена, машина, тело још мало више поквари, и он ће још немоћнији бити; нека престане, нека се све ућути, нека само најглавније чивије, срце и дах, издаду, од њега неће бити ни трага! Где јер Престао и свршен посао. Ама, да није изишао п отишао некудг Ако тма шта да „изиђе“ и да „отидне“ из мога сата кад он престане, онда има и ту. Ако има шта, да изађе из дрвета кад та оцечемо, из руже кад је откинемо, из пужа кад га згазимо, из рибе кад је расчоримо, из рака кад га печемо на угљевљу, 18 јагњета и вола кал их закољемо, ето онда има шта да изиђе и из ове моје пашине кад се она поквари, престане да ради... Ко не зна ову зависност „душе“ од тела, ваљало би да дође овде да је осети... О, моја машино, да ли ћеш ДОтрајати до обале енглеске... Ох, Боже; ово је оволики природни закон, једна, огромна истина, па данас једна грдна већина не зна! Па, што га маса не зна. није ни чудо; она не може да га зна; што га свештеници не знају, није чудо; они неће да та знају Али што га не знају људи који посла имају с васпитањем, па тедо дечије у кврге мећу, у менгеде окивају. убијају, а мисле да, душу „изобразе“ И „просвете,“ то је неопростив грех... Ах, па да знају и државници и законодавци и сви јавни радници, ш сви, који раде за опште добро и за „просвету“ народну, па да прво спасу тела од патња и мука, да прво ове машине чисте и подДмазују па ће оне наситурно радити... Лекари, на вама је да ово објасните и извршите, ако сте истински пријатељи човечанства и ако нећете да брукате своју струку!... Машине су вам ужасно

зарђале и нечисте... )не нису навијене и немају онога што их креће, а то је угљен. |

Што вам је мање угљена, знајте машине |

вам се све слабије крећу, све спорије, док | најпосле не престану... Неке су прбмазане | 8 прелољене; оће да се распрену.... Он моја машино, да ди ћеш ми се кретати | до обале енглеске. .... Више ништа не знам.

Читаоци треба да внају, да је дуго до

11 сати, и да сам за то време, у највећим мукама, у бунилу, у незнању, у неком дремљивом сну, могао још дуго, и млого шта друго, овако горко осећати. Али ја. савршено не знам више ништа. Јаук око мене изазивао ми је, сасвим несвесно и неотице, и млоге друге мисли. Кад кад чујем јаук мога друга и познам га, али, сасвим немоћан, и даље сањам.

Једанаест сати је близу. Примећује се да је лађа све мирнија, као да се и она уморила. Она је већ близу земље, а што слиже њој, то је мање ветра и таласа. Ја не верујем. И што му се више радујем, то све више не верујем да је крај пута и крај мука ту. Непрестано лежим испод клупе, и чини ми се ништа не мислим но само очекујем крај, пипам тако рећи цедим телом све покрете лађине да бих опазио крај, и ослушкујем и најмањи знак да смо на обали. Млоги излазе и радосно погледају обали и показују је. Лађа поче веома мање да се љуља, а млого више да лупа и да се чује. Знак је дакле да је ушла у канал, и да ћемо сад у пристаниште, и на обалу. Све лакше и лакше. Најпосле стаде. Ето нас дакле на обали. Устадосмо и пођосмо, али не као на ногама, но као на гигаљама алостан је изгледао цео свет. Све бледо и модро, све убљувано, све испијено, еве нигде капи крви у образу, све снуждено и изнемогло, све као убијено, као из мртвих, као из гроба. Ја сам ону лађу омрзао, и ни данас чини ми се не би волео да је видим.

Ето то је море, бура, таласи, морсна. болест, и тако је путовање преко мора. —

Читаоци би може бити желели да им причам и даље, да виде ову земљу, да чују што за највећу варош јевропску где живе две Србије збијене, али ја све то морам да изоставим. Наслов овог чланка каже, о чему сам ја увео да попричам.

Али с овим још нисам свршио све причање. Ово је био прелазак у Енглеску, а ја имам да попричам још повратак.

Читаоци ће и сами знати, да ћемо се ми веома нерадо вратити истим путем. Сем тога, наш је и план био таки, да море не