Učitelj

НА

а не „ћиФтаријска партијица.“ Ако ко тврди да није овако, онда нека докаже, јер говорити без доказа у 19 веку, — бесмислица је.

Ма нећемо да „басмамо“ н да доказујемо да је учитељско удружење потлуно, и да му нема никакве замерке; не ћемо да кажемо, ни да је орган учитељског удружења потпуно на висини, на којој треба. да је, јер то не стоји због прилика у којима је постало удружење и покренут орган. Кад би ово тврдили ми би говорили против здраве памети, јер би доказивали да је привремено боље од сталнога. Џризнајемо да наше удружење није онакво, какво би требало да је, и какво ће заиста сноро бити. Шризнајемо и то, да је орган нашег удружења испод висине, на које би требало да стоји гласило учитељског удружења и народне школе. Али кад се узме у рачун: у каквим је приликама поникло наше удружење, и кад се узме да га није нико помагао до сами „сиротани“ учитељи; кад се ка овоме дода још то, да ни већина учитеља у Србији није у учитељском удружењу; и када се напослетку промисли и о томе: да је „учитељски орган“ уређивао учитељ, корсгирао учитељ и радили на њему све учитељи са малом припомоћу с друге страно и без икакве награде; кад се дода још и ово, да сви ови трудбеници имају своју дужност, која им даје хлеба, и која, је преча од свег другог рада — онда, ће сваки рећи: учитељско удружење и њетов орган, учинили су вимдје него што су могли према приликама у којима су.

Да видимо сад за што се највише љути писац чланка „умна и васпитно-просветна ћифтарија“ на учитељско удружење. Нама се чини, да ова љутња највише долази због тога, „што се орган учитељског удружења бацио на становиште борбе за превлашћу“ и „тиранске диктатуре.“..!!

Где ли нађе господин писац ово „становиште борбе за превлашћу и диктатуром, над својим друговима“ 2 — У чланку „ревизија у основ. школи,“ који је изашао поводом пројекта законског о преображају

основ. школа. Па што ли је у томе чланку тако уболо у очи г писдар — То, по свој прилици, што је онај писац истакао са свим сувремену п ариродну мисао, да занатлију оцењује занатлија из његовог „еснафа,“ а не из другог. А зар не би било смешно и жалосно, драги господине, кад би кројачев рад оцењивао чизмар, или чизмарев столар, или учитељев какав човек, који није никад завирио у српску основну школу, а још мање да је практиковао занат, у коме хоће да је мајстор > Јест, али контрола никако не иде у рачун ономе ко хоће само да „попује“ а не да ради; који хоће да се не зна, да ли он ради добро или не! Контрола је потребна без сумње, и ње има у свима, државама, па пи у нашој. Само онда кад би сви људи били потфуно спремни за, свој посао, и кад би били подједнако савесни свога позива, не би требало контроле. Али тога царства нема ни на земљи ни на небу, где су сви организми потпуно једнаки, па према томе и њихови производи. Тако дарство, као да је основано само у глави ппеца чланка, који рагиструјемо. Нама се чини, да се само неспремни пи несавесни раденици боје поштене и стручне контроле, јер свима другима она долази са неким моралним и материјалним задовољством. А шта би хтео писац чланка „умна и васпитно-просветна ћитарија“р> — Он ни више ни мање не би хтео друго ништа до то: да сваки „ради без контроле,“ па и учитељ. Лепа жеља, истина, али илуворна !! Ово је прави апеурд у опште, а код учитеља посебице, јер међу учитељима има људи, који су тако рећи без икакве спреме добили учитељство; има их који су нешто учили, а има их најмање, који су спремни за свој позив. Па шта би било, кад би. се ови људи оставили без контролер Не ћемо да одтоварамо на ово питање, него, замоли ћемо г. писца, да он отвори једну основну школу. За учитеља нека узме човека, који нпје полагао ни један. испит, („јер се испитима не доказује умност и поштење и све људске особине“):