Učitelj

И

58

извесна нотреба и извесни услови. Исто- | друштава, која су себи поставила дости-

рија казује, да је постанак првих људских друштава изазват услед извесних услова, које сваки појединац није могао посебице савлађивати, и којима би морао поддећи у борби за живот. Да се савладају услови, који су претили опстанку свакога, појединца посебице, дошло се, још у бог те пита које незампаћено доба, на мисао, да се људи удруже и заједнички живе. И доиста, кад се погледа како још и данас у, такозваном, веку цивилизације и образованости мора човек да савлађује стотинама које каквих узрока у борби за

опетанак, онда се лако може судити о! узроцима, који су изазвали потребу пр-'

вих људских друштава. Почевши од ових првих људских друштава, или ако хоћете да кажем од првог удружења људи, па ло данас, људи су се удруживали на стдтине разних начина, а за то удруживање руководило их је стотинама стотина жеља, намера, планови, узрока и. Т. Д. Наравно, сад је то друго питање, колико су кад те жеље и намере биле добре и хрђаве, лепе и ружне, несебичне и себичне, поштене и непоштене. Главно је то, да су сва удружења људи изазивата увек потребом за достигнуће ове или оне извесне цељи. Дозволићете ми да кажем то, да сваки онај, који би хтео говорити посебице о удружењима, које нам историја казује, морао би правити читав извод из историје, а који би хтео наводити поједине примере, морао би исписивати читаве листове из историје. Мени јеи једно и друго немогуће, а у неколико и непотребно.

Данашњи вид удруживања са свим је друкчији од онога удруживања са којим нас историја упознаје. Данас су и побуде и намере и жеље за удружење са свим друкчије. Оне су данас у много случајева некако више општег добра. Данас ћете ретко наћи таквих друштава, која имају ону цељ п све оне карактерне црте, које је у себи имало на пр. друштво језуита или какво друго слично друштво. Морам до душе признати у, да и данас има

гнуће какве цељи, п још чак ту цељ истичу као општу као корисну по свакога, а међу тим она Фактички сметају правилноме умноме, и материјалноме, напретку и развитку оне нације у којој постоје. Но коко било да било, тек данас удружења, била војничка, трговатка, научничка, пољопривредна, занатлијска пли буди каква, имају један општији карактер и општији задатак, него друштва ранијих времена. Овај њихов општији карактери општији задатак ја схваћам у том што налазим, да су она кориснија по опште интересе него она пређашња. Данас се најобичније рекне: „удружење је сила.“ Ја, не противречим свој изреци, јер се она не да ничим ни оборити. Али ја се радије прилагођавам народним изрекама и више их волем. Народ о удружењу овако вели: „Јача су двојица, него сам Радојица;“ и још овако: „више виде четири ока него два.“ Ми ћемо за овај мах, усвојимо ове народне изреке. Ади ако би хтели слободно да тумачимо ову последњу народну изреку, онда бих бар ја пристао, да она гласи овако: што је више људи више разумеју; што је више људи више и ураде; и што је више људи, то је већа снага. Једнако излази права сразмера, а права је сразмера добра. Од-ове последње народне изреке, ја ћу да почнем свој даљи говор о учитељском удружењу.

Ја сам још у напред казао, да идеја 0 заједничком раду, заједничком споразуму, братском и пријатељском обавештавању о појединим школским питањима, није могла из земље изнићи нити са неба, пасти. Она је однегована у души српских учитеља, тамо је порасла и развила се. Ја јој нећу ни тражити време њеног поставка, нити ми је то потребно. Ја почињем оданде одакле почнње права историја те идеје. Напомињем само то, да је она била скривева у души српских учитеља, и да је требала само једна варница, па да је изнесе на повртину, да она засветли у јавности. Прилика се дада које овде у Београду, које на другим