Učitelj

324

местима у Србији, да се повећи број учитеља састане и разговори. То је већ било довољно, па да се може предузети даљи рад. Нешто по своме сопственом убеђењу, и својом сопственом вницијативом, а нешто потстицајем другова из унутрашњости Србије, већина учитеља у Београду прихватила је мисао о заједничком удружењу. Одавде управо и почиње Фактичка историја учитељског удружења. Она је кратка и свима вама позната. За то је ја и нећу у целини ни причати, већ ћу узети само најглавније моменте из ње.

Оно учитеља, што се је у Београду сложило у мишљењу, да је удружење корисно и за школу и за учитеље, и за напредак и бољитак оних који се настављају, оно учитеља, велим ја, обратило се свима

познатим својим друговима са питањем :

Да се споразумеју са друговима из своје околине, шта мисле у начелу о учитељском удружењу. Одговори су већином били повољни и гласили су за. После овако повољних одговора приступило се раду и збор београдских учитељица ин учитеља, са друговима из околине, удесио је она привремена правила, која су вам већ позната. На основу тих сравила отпочет је даљи рад. Ја нећу даље ништа да говорим о томе раду, јер висте они посленици, они трудбеници, који сте га радили. Ја хоћу само да кажем то, да ресултат рада учитељског удружења може сваког пријатеља школе и њеног напретка и даљег развитка прилично задовољити. Уз то ћу да додам још и то, да би тај ресудтат морао бити много већи много сјајнији да није било извесних сметња, које су вама из унутрашњости Србије много боље повнате него ма коме другоме, јер ви сте они, који сте тим сметњама на сусрет излазили и с њима се одсудно б6ориди. Али оставимо све на страну, прет-

поставимо, да нема никаквог ресултата од досадашњег удружења, па ипак се морамо зауставити пред једним сјајним ресултатом. Тај сјајни ресултат досадашњег привременог учитељсвог удружења, то је прва учитељска скупштина у независној Краљевини Србији, која се данас овде састала.

При спомену прве учитељске скупштине у Србији, треба мало да оданемо. Треба мало да пустимо осећања радости да се поиграју; ла им дозволимо, да се помешају са осећањима збиље и истинског рада. Верујте ми, да ја не могу ни да замислим истински образаваног Србинакоји у обби нашем скупу не види залогу за сјајнију будућност и напредак школе. За мене би било невероватно, кад би ми ко год казао, да нма некога, који се овом нашем вбору не радује, који га не воле, који у њему не види сјајну узданицу будућности и напретка школиног и њеног подмладка. Нека да бог да се ја у овом не варам, кад овако у опште говорим. Али има нешто, у што ја не сумњам, што ја чак смем и да тврдим, а то је, да ми, учитељи. имамо вере у корисност и важност посла, који смо отпочели, а кад ми имамо вере у себи, онда ће сваки „певерни Тома“, ако га има, видети паша дела, па ће онда веровати онако као што и ми верујемо. А сада ла вас замолим само још за неколико речи о нашој скупштиви. Далеко бих морао отићи кад бих хтео да говорим у опште о важности учитељских скупштина, а, посебице о важности ове прве наше учитељске скупштвне. Ја мислим, браћо и другови, да ће бити довољно, да само нешто напоменем о правцу рада ове скупштине. — Удружење је проживело под привременим правилима читавих селам — осам месеци. Али тако је морало да буде, и тако је било.

Сад видимо остварену жељу, која и јесте била најглавнија у том привременим правилима, а то је састанак учитељске скупштине. Ова наша прва скупштина може се слободно назвати уставном скупштином. Њој је најглавнији задатак, да створи сталан устав за учитељско удружење. Да би та основица за наш даљи рад била што сигурнија, пробитачнија, смишљенија и зредија, ми ћемо се послужити искуством из нашег вишегодишњег учитељског рада и искуством, које смо стекли од почетка удружења па, до сада.