Učitelj

348

лира. Док притом да је остао као учитељ и после навршише 30-то годишње службе, не би добио толико па ма све „превасходимус“ (најодличнији) био. Ко тима ушњ% да чује нека чује. Ово није измишљотина. Из обичне скромности не можемо да наводимо име човека, кога смо узели за пример.

Сад имамо овде једну примедбу. Сматрали се полиц. служба да је потребнија, узвишенија и племенитија, него учитељска. Ми мислимо да то неће нико тврдити. Ми смо чак толако убеђени, да нико неће спорити, да је учитељска служба млого потребнија него све друге. Ово говоримо на основу горе изнешених неколико навода, од меродавних личности. Али овде се намеће друго питање: кад је учитељска служба најпотребнија и кад је у-

читељски позив узвишенији од свију

други; онда, зашто бар и учитељ није награђен толико, колако један полицајац, судија, капетан, началник итд ' Или се сматра да су капетани, начаници, учевнији; да им је дужност много већа и тежа. Сумњамо и у једно и у друго. И то наше сумњање · основано је на јаким, непобитним, разлозима. Простор листа не допушта нам да ово разведемо на дугачко и на широко; да докажемо чисто и јасно, шта је теже, шта је веће, шта је племенитије а шта је узвишеније '!

На реду је да проговоримон о по-|

требама. Зар учитељ нема те исте потребе што и други награђенији чино-

вници ' Зар учитељ нема породицу као.

и остали. Треба ли и учитељ да се састара за храну, одело, огрев, и друге потребе своје породице“ Треба ли и он да изради што год за будућност

своје деце, као и остали служиоци државе 7 Разуме се да треба. Како и са чим! Другима је лако. Дата им је награда до 1000 и преко 1000 талира; а учитељ 80 г. мучећи себе, а учећи друге, једва докотора до 400 талира. Даље не може. Ту је и старост овладала и — смрт. Што ће да буде са њетовом породицом, децом, која броји често 8—10 дута7 Ништани —- свашта. То и личи учитељу: «за друге све, за себе ништа.“ То је глас који прати учитеља од онога дана, чим прекорачи праг школски, па до гроба.

Тако су прошли и тако ће проћи сви учитељи, почев од највећег и најидеалнијег учитеља Исуса Христа, који је за друге страдао. Џа тако је прошао и грчки филозоф Сократ, и чешки реформатор Јован Хус, Мартин Лутер и остали.

„да друге све, за себе ништа,“ не доликује ником само кретачи учитељевој, да га тај глас, бар ради утехе, ну гробу прати.

Дакле да сумирамо.

Награда је српског учитеља, спрам других напреднијих народа никаква.

Награда је и по раду и по каквоћи и коликоћи рада, опет никаква,

Тако исто, паграда је срп. учитеља, у односу спрам других сталежа, врло хрђава. Сва је награда остављена учитељу у томе: ако своју дужност савесно врши и постигне жељени резултат, те му бар родитељи дечији на завршетву кажу: „хвала ти учитељу.“ То је та, тако звана, морална награда. А метеријалну награду, заман ћемо тражити; биће увек ресултат: никакав.