Učitelj

Франака) на пропаганду, и наоружао. је против себе све партије, а особито свештенство, које га је кривило за некакви материјализам ; но он је успео да уреди у Лондону једно Ффилантропско друштво под именом: „Соореташуе Зосјеђу“, које је радило да се побољша живот и васпитање радничке класе у Енглеској.

Но рад овога друштва наилазио је на многе препреке „од великих и силних“ и зато Овен остави Европу па прађе у Америку 1824 године, и тамо оснује колонију радничку налик на Њу-Ленарску, само под именом: Њу-хармони (Нова хармонија). Ево шта говори о тој колонији један противник Овенове системе: „у осталом мора се признати, да је Овен и овде по могућности умео да обнови и продужи уређења, која, сведоче о његовом доброчинетву. Он је особито имао наду у омладини и зато су васпитне методе код њега биле усавршене; он је умео од младића да добије оно, чему не могаше да научи људе у зрелијим годинама а то је да их уреди по начелу заједничке својине и заједничког рада. У његовој колонији давали су се и заједничка весеља, концерти и вечере; од једнога рада, који је по нашем поквареном укусу низак, прелазило се на радове сасвим деликатне, тако н. нр: после мужења краве млада је женскиња седила за клавир и свирала. Намештај и потребе код свију чланова ове општине од 2000 људи биле су подједнако раслоређене ; хаљине су биле једнаке код свију, храна је била једнака за све.“ —

Али назадњачка партија не остави и овде Овена на миру, и он се мораде вратити натраг у Енглеску, где је број његових присталица растао у пркос свима препрекама и гоњењима. Но Овен није сасвим заборавио ни Американску коловију; у години 1827 он још једном походи Нову Хармонију где се беше ствар без њега окренула наопако. Пошто уреди опет ову колонију добије он позив од мексиканске владе, да заведе радничке колоније у Тексасу, али се не погоди у условима односно слободе рада, и зато се у 1829 години опет врати у Енглеску,

где је руководио покрет радничко-занатли-

ског сталежа, ступао у преговоре са владом, но није успео да задовољи ни једну ни другу страну. У то је време он написао и распространио популарних књига за раднички свет. 1848 године походио је Француску, где га млоги дочекаше са почашћу. Роберт Овен је до своје смрти остао веран својој идеји, и непрестано је уређивао разна, друштва и колоније, и издавао прогласе. Још једном је походио Америку па је у 1858 години завршио свој поштени и радни живот у Њутону, где се и родио.

Ко је пажљиво пратио ове ретке, могао је увидети да важи за друштвени напредак више но један обичан педагог. Ту важност дају му његове мисли и његов рад. Својим радом он је показао колико му је на срцу лежало благостање радника, а својим се мислима Овен уздиже над плејадом обичних педагога, па иде у ред великих друштвених реформатора, који су цео свој живот посветили напретку друштва, а Овен је још заслужнији тиме, што је свој живот посветио највише напретку угњетеног дела ч0вечансгва, напретку радника, које је сувремена буржоазна, система направила делићем оне махине, на којој он марљиво ради и зној пролива, да се тим знојем слади мањина, у које је капитал, сила и власт.

Овен је био за живота и гоњен, но томе се не треба чудити, јер се истина увек гони, кад се не допада свима. Но Овен је бар у толико сретан, што је дочекао, да се образује једна јака система економске науке, на оним истим начелима, које је он препоручивао. Та система је после поред економног питања узела још и друга по свима односима човечијег живота, те је постала, читава наука и философија. И ова наука добија све више и више нових присталица и најпосле ће она и победити, јер је својим начелима кадра да одушеви људе на рад ва напредак човечанства.

Врло се ретко налазе такви људи, као што беше Овен. Но њих има све више и више. О таквим људима врло умесно вели Писарев : „То су историски радници ; њима, је тесан и ситан индивидуалан живот и