Učitelj

Кики

све више и више пажња. Реформатор Лутер пишући наставни план ставио је природне наук. по важности на треће место, те су тако и оне постале стални наставни предмет; али начин предавања остао је онаки чисти као што је био и пре реформације, — све до почетка ХУП века. Тада се појавио у Енглеској један државник и философ који се у својим штудијама, дотицао и педагогије, по имену Љекон Веруламски. У својим делима Бекон вели: „сви појмови који нису црпљени из природе ствари, нису ништа друго до празне речи, које муте разум ч0вечији. Таки појмов, не дају стварна знања, но само знање речи, за то се природа мора изучавати посматрањем а не из речи“ Овим је Бекон изнео тако звано, донде не знано, начело очигледности у настави, а тиме је учинио неоцењени напредак за предавање природних наука.

Мало пре Бекона појавио сду Француској неки Монтен, који се такође држао онога метода кога и Бекон, с тога је био највећи непријатељ оне муАрости која је поцрпљена само из књига, па за то и он препоручује изучавање природе у самој приреди; али Монтен је далеко изостао од Бекона, за то се управо Бекон и сматра да је трви објавио реализам у науци, пошто је пелагогика добила од њега нов покрет и основ реалистички, то се он сматра као творац – отад — педагогике.

Пошто је Бекон био философ, те је оп ово начело очигледности, и овај реализам у науци, тек само показао у теорији, а практички, да то начело примени у школи није покушавао. То што није он учинио, учинио је ован Ко-

менски. У свом делу: „дидактика магна“ он тражи да се предаје све што је могуће чулно, и где то није могуће, да се употребе верне слике. Узевши да треба изучавати све оно, што је корисно и стварно, проширио је цељ васпитању, а узевши очигледност као до- · каз поправио је начин наставе.

Исто тако за наставу у опште, важан је рад Џона Лока, који се “бавио проучавањем закона по којима бивају радње духа те се за то сматра као оснивач емпиричке психологије, која је врло важна у педагогици. Осим тога, он је изнео велику важност науке о чувању здрављу, те је и телесно васпитање добило од тада већу важност.

Од почетка ХУПШ века природне науке већином су учене у школама, али су биле врло променљиве среће јер су код неких теоријских и практични педагога ималџ велику важност, као н. пр. код реалиста, којих је претставник био Русб, и код Филантрописта, чији је преставник био Базедов; а код неких нису имале били велику важност, као н. пр. код хуманиста (који су почели ширити васпитање у свом правду од краја ХУП в.) чији су преставници Целарниује, Хајне и др. Ови последњи држали су да се сва наученост састоји у знању старих класичких језика. Природне науке исто тако биле су променљиве среће и код читавих држава, јер

| неке су их пуштале у своје школе у

већем обиму , а неке у мањем, а то је све зависило од правца оних који њима управљају. Исто тако и начин предавања био је различит; негде су предаване по Беконовом начину — бар приближно, а негде се „терало“ по старом.