Učitelj

Из учитељског бибира.

ЊЕ

Кад сам почео драги „учитељу“ да ти достављам неке прилике, које су овамо, то ћу сада после мале паузе, да продужим,Сада сам науман да ти верније преставим слику школе овога краја

Скупила се деца у школу. Ни једно да мрдне где год на поље. Сва су у школи. Учитељ улази ибаца шрви поглед на децу. Очи видеше пре но што она усташе, али шта! питађе читаоци. Мислите, занимање каково. Не. Очи видеше преко 80 лутака, удрвенчени на клупи, ка да су приковане. То су ђаци. Усташе. Учитељ заповеда да се моле богу. Сви у глас почињу молитву ехо и — праве чивутску вечерњу. Један вели „во имја оца“ а други „хлеб наш насушни, трећи прешао и то, четврти тек сад почиње, пети свршава, шести се већ млати рукама свршујући молбу; и т. д. Сваки тера на, своју ђунију; нит ко кога слуша, ни чека; сваки за себе. Седају. Учитељ је задовољан али тек кад испусти свој жалосни уздах. На мах му сену разне мисли, и он већ увиђа, у ком је положају, с каквим се бурама мора борити. Еле, мисли на страну, пре-

дмет на средину. Пошто учитељ прозове,

почне питати ђаке о које чему, да види да ли знају. Од свога одговора добија полуже паузе. Но шта је овоме те овако дрктиг Што му је глас дрктећир То је оно што се зове последица васпитања. Одкуд тог казаћу ниже. Запитам ђака, одакле је, он ми не одговара. За штор За то што незна. Чудите се; а! Није за чуђење, већ плакање. Не зна одакле је, права је истина. Он није живео у селу. Живот свој провео је заједно са родитељима на салашу; а место где му је салаш, нема своје име, до име салаша чији је. Кад оће у село не вели, да идем у то и то село, већ само, да идем у село, а већ се зна да иде у место рођења. То не знају ђаци у 1. разреду и по неки из П. (Разуме се да је говор са 1. разредом влашки — баш на супрот Вукићевићевом

„Упуству за буквар“ или „припремном предавању“). ;

Да видимо како иде са старијим разредом. Пек читају мало, да вндите како се чита. Ајде П разр. нек чита баш се почетка чланак „Школа“. Слушајмо :

— Моли ..тва.. пред послом. 8..4... п...0..Ч..И..њем започињем благи Боже. овај посао. по помоћу. не - е из... мерне неизмерне милисти.. и тд.

— Доста, доста. Дедер читај „Читанка“.

— Читанка читанка ... је књига. Она има ... . корице и .. . листове. Корице

. су споља, ли.....стови изнетра и тд.

Тако је читање, кад се чита у некој влашкој школи. Сваки пут потежу реч мора, најпре шалпућући за себе рећи па онда гласно. Истину да речем, за овакво читање је крив учитељ, али ипак млого стоји и до

"тога, што деца не разуму српске речи, па

му је све страно и не зна како ће да искаже ту реч, да ли брзо или лагано, кратко или отегнуто. Тако нпр. кад читају она овако акцентирају речи:

— Кушање. Сбдео Милан у соби за столом у руди, па учио дно, што је било задано, кад ето ти сунчане зраке, уђе весела кров прозор, па рече: Милане остави књигу, па ходи напбље да се поиграм — итд.

Тако се акцентирају речи, па још и горе. Овако што није могуће учитељу поправити, пошто има да га поправља да лепо чита — тачно. Разуме се, да га поправља, и овде, али има пуно речи које он неразуме баш никако, па мора да их запамти као и њиово значење, а код много речи има много и акцената, па их просто није могуће запамтити. Дакле естетичног читања не може бити у овом пределу.

Што се тиче логичног читања, које ја претпостављам првима — механичном и естетичном — о њему не може бити разговора. Како може запамтити ђак нешто што му се прича, кад једну реч разуме а лесет не разумер Ако се понуди ђак, да