Učitelj

108

Аеро.

прве, не разумем ни две унакрст из српског превода. (а, енглески дао боги не знам).

Дакле читанке су заиста корисне и то само онако написане, како се горе велу. И ја мислим да ће оне подржавати писменост у нас, али не мислим да ће је п ширити. По мом мишљењу, нама су још потребнија, срества за ширење но за подржавање писмености, — премда ни ова нису никако на одмет — пошто имамо врло мали број писмених људи. То се, мислим, може овако постићи: — Но хајде истински пример нека нас изведе на прави пут. — Месечно по десетину пута нађем читаоницу пуну људи, нешто зове људе на махове, па на махове у читаоницу, други им чита, а они се само смеју и гурају да нешто виде. То није „Здравље“; па ни „Отаџбина“ ; још мање: „Ратник“ ; „Војни дисље; „Хришћански Весник“ и т. д. па нису ни политички листови ; јер их и они само онда занимају кад садрже у себи неку крупну, пиљаричку грдуњу. Дакле, шта, је 2 — Па „Ћоса“ ; „Брка“ и т. д. Дакле шаљиви листови !

Чешће затечем у Читаоници по некога, где сриче, па, кад ме види, обрадује ми се као озебао сунцу, и стане се љутити на своје старије што га нису наморали да се школује, па ме одмах моли, да му прочитам „ово!“= Ово, ово где је човек намоловат са роговима ли магарећим ушима и Т. Д.

Једино ти шаљиви листови доводе неписмени и „недописмени“ свет у читаоницу н приморавају га да „под старост“ учи писмо(читање). Правила овД. Читаонице иду на руку том свету. У нас је овако; „Члан је Читаонице сваки који ма колико плати. Право гласања и решавања имају они који плаћају најмање четири динара годишње. При том право читања имају сви овд. грађани без разлике стања и зани“ мања. Ово вреди за путнике и за посетиоце овдашње, (а. њиховој се части и увиђавности оставља да помогну читаониду)“. — Ја мислим, да су ово најтуманија правила и да одговарају духу Христове науке. Оваким начином овД. интелигенција. мисли да шири писменост у нас. — Да ли је потревила време ће осведочити.

3. Мислим, да смо и с овим начисто : да поменуте читанке подржавају, али читаонице шире писменост у народу.

Још две три о Читаоници.

Државна печатња издаје „Орпске иовине,“ У њима се износе укази, наредбе и расписи у опште важни по отаџбину. — Министарет"о просвете издаје „Просветни Гласник.“ Министарство Финанције, као и војно, има свој лист. И црква има; и пољска приврда ; па. и санитет, а ваљде ћемо доживети скоро да свако министарство добије свој званични лист. Тада ће ваљда престати потреба, преписивати наредбе, но ће се свака наредба штампати у званичном месту дотичног министарства, из коги наредба излази. __ Рекосмо једанајест званичних листова. Додајте томе годишњи Зборник закона, а ка овоме прештампавање свију зборника, и закона на десет година — онда излази да ће свака општина имати читаоницу и то најбољу ; јер ће у поменутим часописима, бити заступљена наука по струкама најозбиљније. — Ту остаје још то, да се општине приморају, да спреме сталну собу за читаоницу и да одреде чувара. читаонице, који ће крајем календарске годиче пред одређеним полицаским чиновником полагати рачун о свима листовима и званичним Издањима, као и о књигама, које поједина, министарства, шаљу, а свагда по списку преко среске власти. Среска власт чуваће и реверсе од примљених књига, те да рачунополагач искија, ако што упропасти.

Тад ће министар знати шта има свака ошштина. Т. ј. све ће ошљине имати једнаких књига и новина. — При том не ће се бранити општинама, да и преко тога што више набаве. Напротив надати се је, да ће општине набављати и друге корисне књиге и новине, сем званичних. Сме бити више. само никад мање.

4. И ту смо начисто да су званичне читаонице најбоље; јер задовољавају две потребе. Прво је што се наредбе не дрљају но су чисте, и кметови не морају за сваку, ма и најмању ствар, ићи до калетана, но ће имати ту све, што им треба. Друга је корист, што се шири писменост у нас.

аза ода сав ава а ве ак У