Učitelj

ком извесном калупу; да му развије способности од којих он ни клице нема; да у њему васади неки замишљајни идеал. Педагогија је данас са свим скромнијих захтева; њоме се иде за тим, да у васпитнима (у умном погледу) развије логичко мишљење. Узевши ово на ум, психологија је права сродница педагогији,

Учитељ је главни Фактор у васпитању, настави, који даје животворног даха целоме раду; његов је утицај у многом погледу меродаван по васцитнички будући живот; с тога је баш за њ психологија безусловно потребна. Кроза наставу, како се обично вели, само се учи. Али, који су духовни преображаји, психичне мене, кроза које то учење кружи % То су одређени закони перцепција (примања), и аперцепција (усвајања, асимиловања). У чему се састоји властити учитељев задатак % Ево у чему: Он треба да онај суров материјал (грађу) — тамне преставе уреди и разведри, оживи, једном речи, да онај бујан духовни живот без икаквог правца доведе у ред, да мисаони круг духовних појава уведе у логичку везу, систем јасних појмова, што ће у васпитнику, том обрадом, постати органска целина. Ну, васпитач, у свом послу, креће се и даље.

Он треба, поред свега реченог, да у

васпитнику створи такав духовни живот, који ће бити клица за развиће карактера. А, психички процеси, појмови, мишљење, карактер, не могу се никако пратити (зналачки), у њихову развићу, ако се не буде познавало само то развиће, као што и не можемо појмити осећање и вољине учине, ако не познајемо њихово постање,

а

Пеихологији је задаћа, нарочито у педагогији, да покаже не само срества и шут већ да нам покаже и препоне. Срества потпомажу све наукине гране

са вештинома, дакле све је ово сре-

ство за крајњу васпитачку сврху. Сем тога, дисциплини и у опште правилима простојности на руци су: примери, казне, итд. Строго законити пут, који је тако олређен да се његовим ходом извесна циљ постигне зове се (т. ј. тај пут) — метод, који може тачно само психологија да пропише. дар ова наука учи, да извесни узроци имају одређена, тачно опредељена делања, (у потоњем развићу), услед тога је и само један пут да се дотична цељ насигурно постигне. Као што већ рекосмо, пеихологија нас упознаје и са препонама у васпитању, као што су неморални утицаји среством хрђавих примера на васпитника; или кужна 0колина ; или зло учење; или развратна, лектира, итд. 5

Песталоције је са свим умесно рекао: „основи васпмтавања леже у човековој пртшроди“. Према овоме је, разуме се, са свим непаметно клонити се физичких закона, бити спрам њих немаран и не бринути се о њихову упливу.

п

Не сме се мислити да је свака психологија, сваки њен систем, сигурна потпора учитељу, васпитачу. У старој психологији, на којој је радио Аристотело, па Волф, Кант, говорено је, како је човечија душа скуп самосталвих сила, као што су: разум, ум, памћење, итд.; или као што је у Феноменологији духа, у Хегла, или у Кан-