Učitelj

ЛЕ

товој критици здравога разума; или као што је у Фихтеовој науци наука, учено. У таквим ће „чистим психолошким делима“ за учитеља бити слабе грађе за његово образовање. Па не само старија, но и новија психологија, у којој је спекулативног духа, неће вајдити учитељу; он мора, ради свога, усавршавања прихватити се емпиријске и рационалне психологије.

Да разгледамо у кратко ове три врсте или категорије психолошке :

1. ематријску ; |

2. рационалну ;

8. сивкулативну.

Шта се подразумева под овим трима научним изразима '

1. Емпиријска психологија или наува о души, почива на искуственом проматрању. Да би достигла знање о човечијој души узима у првоме реду: преставе, осећања и жеље, као такве духовне појаве, или феномене, који су непосредно прави, истинити чиниоци; посматра духовне појаве, размишља о њихову утицају, и описује их. Емпиријска психологија учи, да се преставе из опажања и различитих чулних утисака стварају, дакле преставе су у нашој свести произведене осећајне, опомињуће се слике; преставе су различите, према различности чула, која су их саопштила; оне су просте (једноставне) и сложене, скупне (види о том ниже); њих можемо репродуковати (поново обновити); међу собом свезивати, итд. Она даље учи да ми наше преставе, осећања или опажања вољно изазивамо или да то бива силом спољних надражаја.

2. Рационална или разумова психологија не остаје на голим појавима као

преставама, осећајима, вољи, већ она иде и даље. Она испитује законе који у човечијој души постају и тражи узроке дотичним појавима. Она дакле проучава закон о свези, даље о обнови (репродукцији), јасности престава и о њиховим препонама у обнови и свезивању ; за тим о кругу (обиму) и о узроцима који леже у њихову обра-. вовању. Она испитује узроке осећаја, и жеља и проналази прави узрок, стање престава, итд.

3. Спекуљативна психологија, иде још даље. Она испитује у крајњој инстанцији све духовне појаве и њихов (духовни) основ, налази га у баћу, природи саме душе, њеним односима Б телу (као свету у минијатури). Тако она учи: да је душа прави, заистански носилац свију духовних појава; да је она једна целина, јединство, само са многим (разноликим) унутарњим стањима, способностима, које се различито мењају (у односу на њихово усавршивање или уназађење). С тим је атрибутима нераздвојно спојена. Она је самосвојно, нетелесно — нематеријално баће, коме је седиште у мозгу. Она стоји с телом у непосредном односу; на њу тело не може да утиче. Честице нашег организма мењају се са телесним развићем, или опадају, са његовим опадањем, али душа остаје једва те једна. Откуд 2 Отуд, што се човек увек нарочито у старости, осећа тако, да је он иста она особа која, је био као дете, младић, муж, а то је доказ да је душа немењљиво биће. И не само то, она је још и бесамртна. — Спекулативна психологија испитује суштину престава, личнога „ја“,

и др. Према овоме она спада у метаж