Učitelj

___

товорен глаб, разговетне црте написа-

ног слова, жива боја приказане слике, ! чини јасну преставу. Међу тим лако | изговорен глас, слабо извучене црте, и

бледа сликина боја не производе ре-

| чену преставу. — Ну опет за то не тре-

бају поновична осећања да су јака (жестока) јер тада затупљују осећања затупљивањем, слабљењем органа кроз које

| СЕ примају утисци. (СВРШИЋЕ СЕ.)

КРИЖЕВБЕМ МРЕГМЕ А

Физиологија од М. Форстера проф. на универзитету Кембриџ. Превео др. Л. Пачу шеф општинских лекара, у Београду. Са сликама. Издање штампарије А Џајевића. Нови Сад 1888 стр. 141 ц. 50 нов.

(НАСТАВАК)

Шрво и прво морамо бити на чисто, да у крви (и док је у телу) Фактичви има Фибрина, и то на 1000 делова крви долази 9. 20 Фибрина. Сад можемо поћи даље. Изливена крв из тела почиње се усиравати, и тада се каже да се крв састоји из „сурутке“ (крвне течности) и „питија“. Плазма (крвна течност) живе крви разликује се од сурутке (јер јој је боја као у сурутке, бледо-жућкаста) мртве тим, шта садржи у себи фибрина. Усиравање крви почиње се од прилике после 10 минута пошто је крв истекла. За тим у току једног или два лана питија постаје све чвршћа. Да би појмили физичку природу ове карактеристичне промене, ми морамо предходно знати, да се у живој крви, т, ј. доб је у телу, налазе три главна саставна тела : беланчевина течност, растворени у њој Фибрин и лелије. Усиравање постаје услед тежње честица Фибрина. да се саставе једна с лругом. Кад ово постаје, ћелице се закопчавају спонама мреже од Фибрина, која (мрежа) се овде појављује, и резултат свега овога бива, што се добија масивна првена гужва-цитије. Таким начином, сурутка мртве крви не садржи у себи Фибрина, и овом важном особеношћу она се разликује од плазме живе крви.

Зашто се крв тако исто не усири ну

телу 2 Како да се објасни усиравање крвиР

Прикупљена крв у ма какав суд нема ничега више, него што је имала кад је била у телу. И у једном и у другом случају фибрин се може згуснути и тиме крв усирити. А што се пак он у телу-не згушњава, па стога и крв не усирава, то је за то, што је фибрин у крви растворен, па у току кроз крвне судове њега узимљу мишићна ткива за своје питање, и тиме његовим честицама не даду ма да се зближе а тиме м крв усире.)

Ово је са свим јасно и по све природно. Јер ми зпамо, да крв у опште даје храну телу, а како је фибрин једна од веома хранећих материја, то и њега даје телу раствореног у себи, као и све друге хранеће материје.

И тако, из овога се јасно види, да није истана да фибрин — чијим се дјеством усирава крв — долази крви кад она изађе из тела, као што тврди Форстер, већ да се он у крви и налазио, само што је био, тако рећи, прикривен, растворе" у живој крви, који се, по ослобођењу својих „ненаситих“ ала -- мишића, јавља у мртвој крви видљиво; илаље, да није истина да ми не можемо одговорити на питање: дЗашто се крв у телу не усиравар већ да можемо, и то, ако не баш „са свим тачно“, а оно приближпо, или ако хоћете вероватном хипстезом.

Сад можемо да се запитамо: откуда оне нејасности и противуречности код Форстера

1) дначајно је овде и то, да писац оре књижице одриче да мирно стање крви убрзава, усиравање (стр. 58), док Дрепер то тврди (етр 185):