Učitelj

150

што их је год мање, усигурно се мање иде напред, а више натраг, у шуму. А кад велимо потребе породице, онда разуме се не мисли се само потребе оца и мајке или неколицине чланова њених само, већ потребе и сразмерно намирење њино у свих. Сви да имају што веће потребе, и да их намирују. Но опет морамо из свих њих безбројних да извучемо и представимо барем оно, што чини суштину њину. Моремо, јер се обично људи заплету и изгубе у њима, као гуска у магли, и често не умеју да разликују језгру од љуске, светлост од бљеска, и чисту потребу од чистога луксуза. А онај, који оће да се извуче из те магле, и да друге извлачи из ње, тај мора увек то да уме и с тим да буде начисто. Ево иху најкраћем прегледу, и оним редом, којим су нужне, и којим су се од прилике у органскоме развићу и јављале:

Да се једе и пије.

Да се одева и здравље чува.

Да се брани од зверова и непријатеља.

Да се воли.

Да се мисли.

Погледали ми живот породичан и народни као целину, погледа ли живот појединих чланова његових, увек ћемо наћи, да ово од прилике петоро чини суштину жомвота његовога. Овим народ и појединац постоји и напредује; овим се људство одржава и развија.

Па кад је то суштина живота народнога, кад на томе стоји и одржање и развиће његово: онда сме ли школа у основи својој да заборави и да напусти то, па да стави себи у задатак и да се бави другим нечим ' Јасно је као сунце, да она то не сме да чини, да она шрво ово све има да стави себи

у задатак, па тек пошто је то све потпуно извршено и намирено, онда да иде даље, ако има куд, и да ставља себи у задатак и 'оно, што је даље од ових основица животних. Она треба да буде у великоме оно, што је мајка у маломе. Мајка најпре рани и поји своје дете, чува га од зиме и врућине, нечистоће и сваке опасности, воли га кроз цео живот, за тим га учи ономе што је најпотребније: да се сачува од ватре, од воде, од ножа, од коња и вола, од отровне биљке итд., да једе, да стоји и иде, да се обује и обуче, да ради да се учи да привређује по нешто, итд. Тек онда му прича оно што је подаље од овога и што с овим основним потребама нестоји у тесној вези. Управо све се друго из овога развија, поступно и само од себе. Она дакле прво чини оно што је неопходно потребно за основне органске радње детиње и тако звани вегетативни живот његов, а за тим мало по мало оно, што је ва даљи развитак његов нужно и што чини тако звани анимални живот. А кроз сву ту негу од почетка до краја, веје намера и задатак: одржање детета, да живи и да расте, и телесно и умно; да се непрестанце све више прилагођава природи и средини у којој живи, те да је способнији за живот у њоји да постаје све савршеније.

И школа има исто тако да ради с народом и народним животом. Исти задатак, исте потребе, и истим овим редом. Прво оно што чини вегетативни живот народни, па онда оно даље и даље што чини анимални живот. Мајци би се сваки живи смејао и чудио, да после порођаја стане прво да учи дете како ће да иде, да говори, да се