Učitelj

500

кад помислимо да средства и методе ни у једној науци не могу бити сам предмет те науке, већ су само пома-

гачи и путеви, којима се наука служи |

да до својих принципа дође, те по томе да могу бити само предмет логичнога испитивања: како се до знања долази, онда изилази, да и то двоје није строго-предмет Педагогије, као науке, већ предмет празтичвога упутства за употребу и службу с њима и опет позајмица из Логике. Остају дакле једино цељи или као цељ васпитања као прави предмет њен. Но како и цељ у опште, прво, не постоји у природи, него је то нешто наше, метафизичко, субјективно, а друго, то је само крајња тачка, којој има да се дође и пред којом стоји оно, што је предмет које науке, то и она може бити највиша предмет једне главе у Пеихологији, Етици или Социологија, а никако предмет Педагогије, предмет дакле једне засебне нлуке. И тако, већ по томе, што Педагогији, овакој како је данас схваћена, не остаје ништа за предмет специјалног испитивања и изучавања њенога, излази јасно, да она није наука, већ нека вештачка позајмица од многих других наука, склопљена. као јасан преглед, као шрактично упуство за поступање при пословању око развитка омладине и спреме њене за живот.

Сад да узмемо ствар другше. Узмимо овако. Има и сложених наука, које се баве појавама, које су опет састављене из више ситнијих, елементарнијих, простијих појава, што припадају другим иаукама. Тако су сложене појаве многоетруке, па се и саме сложене науке гранају и деле у разне

стране. И педагогија нека има, једно поље, било као грана Биологије или Социологије, било као нешто самостално и обашка од њих. И оставимо јој оно поље цело, што га је она себи данас омеђила и што га видесмо горе. Сад да видимо, кака је сама обрада тога данас, и да видимо колико она одговара појму науке. нам овде бити да узмемо само оно, што је понајглавније овоме предмету

у принципу, одакле он и почиње своју

разраду, а то су цељи васпитања, па да видимо цео правац и квалитет њетов данас, и је ли он наука или није.

Нема скоро ни два писца или предавача ове „науке“, који би се потпуно сложили у томе: шта је цељ васпитању. Мој поштовани наставник вели: „образ и подобије божије“ (Еђепрад Соббев), или „наравственост с мудрошћу и религиозношћу“ (ЗЊЦећкењ пић Мезазћећ под Кебојовњаћ). Хербарт вели: „добродетељ или врлина је име за целу цељ педагошку“. ЉБајф вели: „да највише гледиште за цељ педагогије (!) даје Етика према цељи живота људскога или према опредељењу човековом, и ако је оно васпитањем непостижно“, па разгледав основне појмове Етике, изводи: „образовање нарави и интелигенције“. Стој вели : етички идеал, а пошто најсавршеније цртање 'етичнога идеала јесте оно, где се резултати филозофскога развића с

елементима хришћанске вере састав-

љају, то педагошка Телеологија (!) узима своје основне ставове из Етике и основћаца хришћанске религије. А посебице има „да да питомцу што је могуће угодније диспозиције за обављање дезвољених цељи животних и за

И довољно ће