Učitelj

поређењем и дедукцијом. прве, мало час казане разлике између обичног и Филолошког разумевања (што је ово посредно) излази одмах и друобично разумевање обухвата само једну доставу (саопштај), а Филолошко разумевање ту доставу научним путем издваја из њене сваковрене свезе са свима осталим силама, које чине свест. Реч ће се нека, нир., тек онда Филолошки разумети, кад се сведе на какву основу, која има у себи опо што је заједничко многим посебним речима, и на какав граматички начин постања, који је још опћенитији, и по коме се ствара облик многих других речи, па и ове једне. У томе баш и јесте посредовање Филолошког разумевања: да се посебна чувена или прочитана реч сведе на своју основу и на правило о постанку облика, у ком нам се показује.

Али овде брзо излази и трећа разлика. Пошто је филологу стало ва тим, да погодбе разумевању добави вештачки, то ће он само на тај начин доћи к циљу, ако себи буде разјаснио оне погодбе, под којима су у свести говорниковој посталии Ри 1, и мислена садржина и говорни облик. То је суштина разумевања. Једначина ћ, = Р, тачно узевши, у свести Филологовој може изаћи тек онда , кад он узмогне успоставити старију једначину, т. ј. кад он у своме духу понови онај процес, који је већ био у духу ауторовом.

Из ових је разлика јасно да Филолошко разумевање обухвата много више него обично; докле ово, обично, разумевање има у себи само оно што је у достави, дотле Филолог у своје

ва:

181

Отуда из. _ садржину, пего и све,

| | | | | | | | | |

разумевање уноси не само достављену што је дознао својим синтезама. Његово је разумевање дедустивно дознавање, веће или мање. — Али из истога узрока у Филолошком, познавачком разумевању има више него и у беседи, и Филолог говорника и песника разуме боље, него они сами себе, и боље него што су га и сувременици разумели: јер он р'зјалањава оно, што је код њих било тећ непосредно и

Толико о тумачењу уопће. Сад да видимо његове разне облике или правце.

фактички.

П. Облици или правци тумачења. |.

Претпостављајући знање писмена, филолог има пред собом ред гласова. А ови гласови значе нешто, они упућују на дух. Пронаћи смисао, на који упућује глас, значи тумачити глас. Не мора се дакле питати, шта се тумачи, да ли глас иди смисао! То се обоје једним махом тумачи, чим се гласу нађе смисао.

Тумачење дакле почиње тиме , што одређује смисао рбчи, за тим речениди, па и "везања од реченица: и таКо је први облик тумачења, који. је основ свима даљим Филолошким опшерацијама — граматимчно тумачење. Оно се тако зове зато, што тумачи написани говорни глас, Т.ј., одгонеће смисао говора, у колико се тај смисао налази у речи, у говорним елементима.

2.

Али смисао није у речи сав, — у њој је, у ствари, тек неки део смисла. У говору прелазимо ћутке врло много, и баш оно, што је главно, врло