Učitelj

214

„А

кад би попунио празнине у своме знању, проширио свој поглед, закрпио продеротине које су временом постале у његовој памети. Најзад, само строга пажња на сама себе и свој рад може одржати у учитељу ону разумну и трезну моћ саморадње, која га чува од скученог и досадног понављања једног и истог а без икакве потребе, која га чува од воденог и бљутавог излагања, од тамноће, нескладности у току наставе, од неправилности, нетачности и неудесног употребљавања навода и израза. Само се пажњом на самога себе постиже мудра економија у настави и може се привићи да води свакога минута рачун о стању свога рада те да зна шта му треба на ново радити, а шта поправити, прерадити и боље дотерати. Понављање је истина врло нуно да постоји као веза измеђ оног што је прођено, и оног што иде, али није паметно да се учитељ око утврђења. те везе непрестано бави. Честа понављања једног те једнога одузима, у настави скупо време, које би се с већом коришћу могло на што друго употребити, и уноси досаду у слушаоце, изазива немари непажњу ; јер спазив код учитеља ту слабост држе да није нужно пазити на то што говори, пошто знаду, да ће то исто и други пут чути. Ако је потребно, да, се понављањем у ђачкој памети изазову већ приопштена знања и појаве, онда је далеко корисније оставити ђацима да они то сами учине, а учитељ да остане само слушаоц, и да их исправља и наводи на прави пут са напоменама у пола; на кратко да узме на себе улогу помоћника, а не дужност главног радника.

Тај део наставе, који се односи једном усвојеног ђацима знања; треба да буде тако организован, да сами ђаци увиде и осете потребу да им треба ићи и пратити учитељев рад и питања , и одговоре својих другова; или боље рећи та половина рада, треба, да пређе у живи разговор, у коме ће по прозиву учитељевом имати учешћа сви ђаци. Јер данас се бан односно тога опажа велика махана у нашим школама, и господарећи метод питања, и одговора, не може се држати да може икад изазвати пажњу целе школе. Јер то ево како сада бива: учитељ испитијући задатак узме пре-да се поједног ђака и пита га полако, монотоно, ни најмање недижући гласа, а не тражи ни од ђака да му јасно и разговетно одговара; те тако та питања и одговори и личе на тајну исповед. Па што је још горе, са једним ђаком проведе неки пут по ||, Па а по некад и део-час, и тим доведе дете до малаксалости. Тако радећи, он са свим заборавља да пред њим седи дела маса ђака, који имају удела у том истом раду. Или, ако их се кад п сети, те још по неког провове, онда му та питања носе такав карактер, као да баш ти нису дужни и позвани да знаду, виде и чују шта се у школи ради, јер у место да провове ђака по имену и презимену, што треба и мора да буде, он само то учини пружив прст или просто оком и речима : кажи ти! ти! и свакоме поново понови цело питање, што опет не сме да буде; јер ђаци при такој методи немају ни могућности ни потребе да буду пажљиви, и не могу добити уверење да треба. слушати оно, што учитељ говори, кад