Učitelj

уносе ручне радове. А ми их мало имамо и по реалкама а још мање по гимназијама. Наше је образовање, образовање речима, и после, место радом, ми речима само п радимо.

Атпетрактни појмови у деце. Учитељ је питао: „Божидаре, кажи ти, шта је то право, а шта неправо 2" Божидар не зна.

5

| Учитељ помаже: „Но, кад мајка да земичку твоме брату, а ти му је отмеш, шта, ти онда радишг“ — „Ја му је поједем“, одговори он.

Један вероучитељ ... „Како је Бог све то дивно уредио, те велике вароши понамештао све на рекама, друмовима и железницама !“

> = аи – и

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЉЕ АД.

Поуке о васпитавању деце у роди· тељској кући, за образованије српске матере и га употребу у вишим девојачким и учитељским школама, написао Др. Војислав Бакић, професор. (Ово је дело наградила „Српска Матица“ из накладе Ј.њТ. Остојића. Цена је 50 нов. — 1 дин и 20 пара. Сомбор. Наклада Миливоја Каракашевића. 1880. бСтр. 1—137.

(НАСТАВАК).

Но:то је и које како. Барем свак то зна, да што човек више зна, више и вреди. Али одма за овим даље, писац ставља у „задатак васпитању“ и „осећање лепоте“, па је занимљиво да наведем цео тај стубац од речи до речи, те да читаоци виде како писац свата ово осећање у човека: „Без осећања лепоте нема чистог и трајног уживања. Нема човека, који би био равнодушан према ономе што је лепо и што је ружно. Нема човека, ком би било са свим све једно, а гледао леп предео, лепа човека, лепу животињу, лепу биљку, леп минерал, лепу кућу, леп кип и лепу слику — а гледао ружан предео, ружна човека, ружну животињу, ружну биљку, ружан минерал, ружну кућу, ружан кипи ружну слику. Исто тако друкчије човек осећа, кад чује лепу песму, лепу музику и леп говор, а друкчије осећа кад је све то ружно. Све што је лепо, то му се до-

пада, а што је ружно, то му се не допада. Што се допада то је пријатно, а што се не допада, то је непријатно. Кад је човек пријатно расположен, он је задовољан, а кад је задовољан оп ужива. Кад човек ужива у неком предмету, он га воли, и не жели да га изгуби. (А кад не ужива, он та мрзи, и жели да га нема. реФ.2) — И занста нема човека који не би волео ма коју лепоту. Па кад је то тако код свакога човека, и кад посматрање лепих ствари даје неко виже уживање, које ником не смета (2) него је напротив човек у таком стању пре наклоњен да помаже другим људима, онда је и развијање лепих осећања један важан задатак васпитања.“ Ми ово само наводимо овако, а о овоме ћемо специјално говорити кад дођемо редом на то.

да овим писац говори о раду. И рад је „задатак васпитању.“ Па место писад да, развије потребу, место од рада и кретања, управо да почне), он и овде онако сасвим „уопште“ вели: „На послетку, без рада нема живота, а без овога нема ништа (!) Ко не ради, не треба, да једе: каже стара пословица ; а тако је и природа одредила ... . Но без рада нема ни здравља, ни поштења, ни знања, ни уживања лепоте. Ништа од тога није човеку дато при рођењу као нека својина или готовина“.... Поред тога што овим ништа мајкама није казано, писац је овде и врло некритичан. | По чему да дете не доноси здравље са,